Објављено дана Оставите коментар

Ko čini Udruženje radnika na internetu?

Rad na internetu predstavlja radnoangažovanje na neodređeno vreme i stoga zahteva posebne programe za plaćanje poreza i doprinosa. Postojeća rešenja u vidu registracije preduzetničkih radnji i paušalnog vida oporezivanja nije odgovarajuća s obzirom na to da honorarni radnici nemaju redovan i stalan prihod svakog meseca.
Radnici na internetu nemaju radna prava.

Bez obzira na to da li radnici na internetu imaju registrovanu samostalnu delatnost ili ne, oni nemaju nikakva prava iz individualnog i kolektivnog radnog odnosa jer s poslodavcem ne zasnivaju radni odnos. Radnici na internetu su zbog toga primorani da se bez ikakve zakonske zaštite prilagođavaju uslovima na tržištu rada i poslodavcima
Potpuna nesigurnost zaposlenja i mogućnost gubitka posla svakog trenutka.

U cilju smanjenja troškova i prenosa rizika poslovanja na radnike, poslodavci odbijaju da zasnivaju radni odnos sa radnicima na internetu. Umesto toga, sklapaju se ugovori o pružanju usluga, koji radnike na internetu dovode u prekarni i potplaćeni položaj.
Negativan uticaj pandemije virusa korona na radnika na internetu.

Na već prekarni položaj radnika na internetu uticala je i pandemija virusa korona. Obim posla i cena usluga na tržištu drastično su opali. Radnici na internetu nemaju nikakva radna prava, što omogućuje poslodavcima da ih ucenjuju i na taj način dodatno smanjuju cenu rada.

Inicijativa radnika na internetu
Објављено дана Оставите коментар


This week, we’re digging into the world of compensation and the topic of pay equity – making sure that people are being paid fairly across your business.
9c7160c2-6344-460b-ae10-b4acb9589e63.png LOWDOWN

Pay equity is all about making sure that employees receive fair pay. At its most basic level, it means that two people doing the same work are compensated equally. But speaking more broadly, it’s about making sure there aren’t company-wide pay gaps across gender or race – so men aren’t paid more overall than women, or white people aren’t paid more on average than people of colour. Having structured compensation frameworks or being transparent about salaries can ensure people contributing the same value to the business are being compensated equally. That, in turn, makes for a more inclusive culture that helps attract and retain top talent.

Looking Up: A new podcast about adapting and thriving in tough times (https://podcasts.apple.com/gb/podcast/looking-up/id1535812482?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=bc4beca38d-EMAIL_CAMPAIGN_2020_10_21_04_27_COPY_01&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-bc4beca38d-410860693&mc_cid=bc4beca38d&mc_eid=5645af139e&utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) . (https://podcasts.apple.com/gb/podcast/looking-up/id1535812482?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=bc4beca38d-EMAIL_CAMPAIGN_2020_10_21_04_27_COPY_01&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-bc4beca38d-410860693&mc_cid=bc4beca38d&mc_eid=5645af139e&utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])
9c7160c2-6344-460b-ae10-b4acb9589e63.png RELEVANCE

A lot of businesses think that their standard hiring and promoting policies will organically make pay equity happen, but pay gaps are a systemic issue. In the US, white women earn $0.79 for every dollar earned by white men, and black women earn $0.63 for every dollar earned by white men, according to the US Census Bureau (https://www.census.gov/newsroom/press-releases/2020/income-poverty.html?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) . So, if you’re committed to achieving pay equity and eliminating pay gaps for your business, you need to be intentional about it.
Having clear goals and policies in place show you’re putting your money where your mouth is when it comes to rooting out discrimination and creating an inclusive culture at your company. It matters to some customers, but it really matters to employees – both current and future. Fair and equal pay can boost internal morale and community among your employees because they feel as though they’re on an equal footing with their colleagues. And the promise of pay equity can help attract great new talent, too, as people want to work where they’re valued and paid what they’re worth.


‘Here’s the state of pay equity in startups. Men hold 91% of startup equity. Women make up 35% of equity-holding employees, but only hold 20% of equity $$. Why: Startup founders are usually men, and they’re awarded much more equity than later employees.’

—Betty Francisco (https://twitter.com/BettyFrancisco/status/1042418186719834112?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])

‘Divulging [compensation] tends to make companies nervous that they’re going to alienate candidates or lose optionality. Don’t worry. It makes candidates feel respected. And you’re more likely to draw in the right people. It does more good than harm for both sides of the equation.’
— Jana Rich (https://firstround.com/review/heres-how-women-and-startups-can-accelerate-pay-equity-in-tech/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])
9c7160c2-6344-460b-ae10-b4acb9589e63.png KEY CONCEPTS

PAY GAP. Systemic differences in pay between different demographic groups in a business – or pay gaps – often exist between men and women, and white people and people of colour.

ADJUSTED PAY GAP. An adjusted pay gap is when there is a difference in pay for people in similar roles who perform similar work. Most companies start by addressing adjusted pay gaps using salary bands and a compensation framework.
UNADJUSTED PAY GAP. An unadjusted pay gap is when there is an overall difference in pay between two groups of people when you compare pay for all people at a company, regardless of their function or level of seniority. Companies can eliminate unadjusted pay gaps by making sure women or other minorities are represented across all levels of the organisation (which evens out the average pay for different groups across the business).

9c7160c2-6344-460b-ae10-b4acb9589e63.png THINGS TO NOTE
* There are plenty of different pay gaps. Though most businesses focus on gender and ethnicity pay gaps, they may occur among any minority or under-represented group.
* Pay equity is about equal compensation, not just equal salaries – make sure you’re working any equity compensation or bonus opportunities into your compensation frameworks and audits as well as looking at the info about salaries.
* Pay equity requires leaders to commit. Ultimately, this involves paying people what they deserve, not the minimum amount you can get away with. This might require spending more money on salaries collectively, and an investment of time and energy to uncover any issues and correct them. Leaders have to be truly committed to building an equitable business to make those kinds of investments.

Get a daily dose of Courier at @couriermedia (https://www.instagram.com/couriermedia/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])

On the podcast
‘We’re not afraid to talk about salaries. We’re promoting and we’re paying based on contribution and value.’
—Caryn Hubbard,Buffer (https://buffer.com/salary/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])
‘If you have transparent pay or self-set pay, there’s no room for lack of fairness because the system corrects itself.’
—Paulina Tenner,GrantTree (https://granttree.co.uk/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])
‘If you don’t fit into [being] an able-bodied heterosexual white man, you’re getting paid less, promoted less, hired less.’
—Katie Donovan, Equal Pay Negotiations (https://equalpaynegotiations.com/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])
GO ON, LISTEN TO THE EPISODE HERE (https://podcasts.apple.com/gb/podcast/courier-workshop/id1523552202?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID])
9c7160c2-6344-460b-ae10-b4acb9589e63.png NEXT STEPS
Now you’re sold on the value of pay equity, here’s where to head next.

Be inspired by examples of structured compensation frameworks from companies like Buffer (https://buffer.com/resources/transparent-salaries/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) and GitLab (https://about.gitlab.com/handbook/total-rewards/compensation/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]#gitlabs-compensation-principles) .

Take a look at high-level overviews of pay equity legislation around the world with this summary from CloudPay (https://www.cloudpay.net/resources/a-guide-to-pay-parity-laws-around-the-world?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) .

Develop your own structured salary bands using this step-by-step process from Salary.com (https://www.salary.com/blog/creating-salary-bands/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) .

Get advice around compensation data and analysis using this webinar from PayScale (https://www.payscale.com/hr/webinar-how-to-conduct-a-pay-equity-analysis?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) .

Learn how to run a regression analysis to calculate pay gaps using this guide from Visier (https://www.visier.com/clarity/head-of-diversity-and-inclusion-how-to-pay-equity-analysis/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]) .
Courier’s step-by-step guide to achieving pay equity (https://mailchimp.com/courier/article/achieving-pay-equity/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID] )
https://www.instagram.com/couriermedia/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID] https://twitter.com/couriermedia?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID] https://www.linkedin.com/company/couriermedia/?utm_source=Courier+Media&utm_campaign=8016e2d314-EMAIL_CAMPAIGN_2020_11_17_10_55&utm_medium=email&utm_term=0_79f91bf2c0-8016e2d314-412339314&mc_cid=8016e2d314&mc_eid=[UNIQID]
Courier, Level 1, 88 Hanbury Street, London, E1 5JL, UK

Drop us a line anytime at hello@couriermedia.co (mailto:hello@couriermedia.co)

Објављено дана Оставите коментар

Opština Velika Plana

Opština Velika Plana je srednjerazvijena opština uz Moravu. Iz mog ugla, ova opština je pristupačna za sve osobe sa invaliditetom. Ono što je pokreće je Volja za život. U jednoj relativnoj bogatoj sredini, uz autoput Beograd-Niš u kraju naše kompanije DIS.

Ovde još uvek nije do kraja rešeno pitanje raseljenih Roma, prethodni projekat se pokazao kao greška i trenutno se radi na projektu da se trajno reši njihov smeštaj.

U ovom udruženju ističu da je Dekada Roma prošla i da sada ulazimo u novu dekadu ostvarenja pristupačnosti za sve.

Održivost civilnog sektora u slučaju Velike Plane vidimo da se to može uspešno raditi kroz licenciranje usluga.


Објављено дана Оставите коментар

Дуг текст о историјату стандарда приступачности (са tri линка)

Дизајн за све

Приступачност се процењује на основу стандарда који су усвојени пре 30 година, односно 1988. године. Тада је у Службеном листу СФРЈ бр. 18/88  објављен Југословенски стандард са обавезном применом “Просторне потребе инвалида у зградама и околини” ЈУС каталошка група У.А9.202 1988. израђен у складу са документом Међународне организације за стандардизацију – ISO/TR 9527 iz 1987. године. Ови стандарди су утврдили облик и мере пешачких прелаза и зона, облик и мере места за управно паркирање возила особа са инвалидитетом, облик и мере приступа и пролаза за кретање особа са инвалидитетом, мере равних површина за окретање инвалидских колица. У складу са поменутим ИСО стандардима, 1991. године у Службеном листу СФРЈ, бр. 3/90 објављени су ЈУС У.А9.206 1990. стандарди чији су предмет били: облик и мере рампи, ветробрана на улазима у јавне објекте и стамбене зграде, подеста улаза у зграду или стан, слободни простор за кретање око врата, простори за обедовање и рад, облик и мере тоалета и купатила, кухињских елемената и уређаја, спаваћих соба. Тако су правилницима бр. 07-05-93/59 (Службени лист СФРЈ бр. 18/88) и бр 07-93/88 (Службени лист СФРЈ бр. 3/90) утврђене мере, подручје примене и веза са другим стандардима. Важна година за приступачност је 1995. када је Савезни завод за стандардизацију издао југословенски стандард: Архитектонске конструкције ПОТРЕБЕ ИНВАЛИДА У ЗГРАДАМА – упутство за пројектовање JUS ISO/TR 9527 каталошка група U.A9 (идентичан са ISO TR 9527:1994), објављен у “Службеном листу СРЈ” бр. 47/95. У предговору стоји да је “Овај стандард припремила Комисија за стандарде из области грађевинских конструкција – просторне потребе инвалида у зградама и околини, а превод је са енглеског језика међународног техничког извештаја  ISO TR 9527:1994 Building construction – Needs of disabled people in buildings – Design guidelines.” Наводи се да је ово технички извештај типа 3 који је припремио технички комитет ISO/TC 59, архитектонске конструкције поткомитет SC 1 Димензиона координација и истиче се “...да одредбе овог извештаја не представљају стандардизоване захтеве већ само упутства. У припреми упутстава коришћени су бројни извори информација, мада је јасно да још увек предстоји посао око вредновања неких критеријума које оно садржи. Објављени материјал је базиран на истраживањима која се спроводе од средине осамдесетих година. Нова истраживања и прописи или закони на националном (као што су АНСИ стандард, прописи који прате Закон о инвалидима Америке – АДА, канадски и јапански стандарди) могу предвидети величине које се разликују од ових које су дате у овом техничком извештају, који је у основним питањима исправан. (…) Проблеми инвалида, у мери у којој представљају практичан изазов за планере и архитекте, су посебна брига Радне групе Међународне организације за стандардизацију. Та група, коју је основао Технички комитет за архитектонске конструкције ИСО, сматрала је за потребно – посебно имајући у виду значај који је дат овом питању 1981. године – да састави нека упутства за планере и помогне у формулацији локалних прописа, стандарда, препорука итд. Овај документ доноси ту врсту информација, не у облику стандарда, већ као опште објашњење основних и посебних потреба инвалида, мада он може послужити и као документ за објашњење функционалних потреба инвалида. ” . Већ из уводних делова упутства (Историјат, Приступ и Примена) јасно се види да је Упутство у складу са Конвенцијом УН о правима особа са инвалидитетомиако превод на српски језик не користи исправну терминологију: “У планирању животне средине, инвалиде не треба третирати као групу која захтева специјални третман. Треба избегавати специјалне мере у корист више принципијелног и генералног приступа. (…) Основна приступачност у животној средини треба да обезбеди да не постоје препреке између инвалида и њиховог учешћа у уобичајеним (нормалним) активностима. Оваква преимућства средине значајна су не само за инвалиде, већ и за децу и старије особе.” 

У тексту се саветује да “може бити боље решење задовољити се неким разумним захтевима на кратак рок, а дугорочно планирати постепена унапређења ка бољој приступачности.” јер  “Превише високи захтеви могу значити да у пракси ништа неће бити примењено”. У делу Примена се наводи да “има релативно мало захтева које инвалиди износе да би се постигла основна приступачност и они се могу лако остварити у фази планирања зграде, а многи од њих могу се установити за време реконструкције. Штавише, многи од тих захтева могу се задовољити преуређењем постојећих услова без предузимања опсежних измена и адаптација. У сваком случају, да би се обезбедила практична и економска примена, захтеви треба да буду формулисани и узети у разматрање у почетној фази планирања и изградње.”…“…циљ треба да буде да се задовоље неке основне потребе у целокупној уобичајеној животној средини, а да се посебне индивидуалне потребе задовољавају флексибилним и прилагодљивим решењима.”. 

Две године касније (1997) донет је Правилник о условима за планирање и пројектовање објеката у вези са несметаним кретањем деце, старих, хендикепираних и инвалидних лица. Правилник је објављен у “Службеном гласнику РС”, бр. 18/97. У уводним одредбама овог Правилника наведено је да се њиме разрађују урбанистичко-технички услови за планирање простора јавних саобраћајних и пешачких површина, прилаза до објеката и пројектовање објеката стамбених, објеката за јавно коришћење и др., као и посебних уређаја у њима, којима се обезбеђује несметано кретање деце, старих, хендикепираних и инвалидних лица (у даљем тексту: лица са посебним потребама у простору). У члану 2. Правилника стоји да су објекти за јавно коришћење: “ у смислу овог правилника: болнице, домови здравља, школе, домови за старе, рехабилитациони центри, спортски и рекреативни објекти, банке, поште, пословни објекти, саобраћајни терминали, објекти за потребе државних органа и органа територијалне аутономије и локалне самоуправе и други објекти.”

Ови стандарди су постали услови Закона о планирању и изградњи који на њих упућује у скоро сваком подзаконском акту (више на овом линку). Проблеми се јављају у областима које овај закон не уређује директно. У пракси често видимо да подзаконска акта Закона о безбедности у саобраћају, Закона о безбедности и здрављу  на раду, Закона о заштити од пожара  итд. нису усаглашена са стандардима  које препоручује Конвенција УН о правима особа са инвалидитетом  у оној мери у којој је то Правилник о техничким стандардима приступачности. 

Инвеститори, међу којима су и органи јавне власти, пропуштају своју обавезу да новоизграђени објекти буду приступачни или неке елементе приступачности испуштају у процесу градње што се не може тачно рећи без увида у пројектну документацију. Новонастале архитектонске барије се могу приметити тек у одмаклој фази градње 

када су доступни само инструменти притужбе независним органима

Посматрајући примере добре праксе, можемо да закључимо да приступачност није и не може да буде ни резултат само законске регулативе као ни фокус само једне институције​. 

Vodič za pristupačnost – koncept

Иако у већим градовима постоје јавни садржаји и објекти који су потпуно или скоро  у потпуности приступачни за све потенцијалне кориснике ­без обзира на њихове физичке карактеристике и могућности,­ то је далеко од довољног. 

Приметно је да јавне површине које имају велики значај за грађане, скоро по правилу, имају најмањи степен приступачности (стајалишта и возила јавног превоза, пешачки коридори и сл.) али и мање продавнице, фризерски салони и генерално комерцијални садржаји унутар градских блокова не могу да се похвале да су приступачни својим комшиницама и комшијама са инвалидитетом. 

Разлози за такво стање су бројни. Правни оквир који регулише област приступачности је врло добар.  Проблем је у непримењивању законских прописа, селективној или погрешној примени или чак и у једноставном непознавању чињенице да такви прописи постоје. 

За изградњу приступачног окружења неопходна је тесна и координисана сарадња свих релевантних градских служби, али и грађана/корисника, експерата и организација које се баве побољшањем услова живота у градовима. Ова сарадња посебно је важна у свим фазама рада од планирања и пројектовања, преко набавке и уградње односно изградње. 

Сарадња и континуирани дијалог у великој мери доприносе квалитету процеса и реалности акционих планова.

Удружење за ревизију приступачности, октобар, 2018. преко Интерактивна мапа приступачности в-4.0

Објављено дана Оставите коментар

Savez za pristupačnost Srbije


Уколико имате било какво питање, обратите нам се путем контакт форме. Одговорићемо Вам у најкраћем року.

Можете нас контактирати и директно путем имејл адресе: saps@saps.org.rsИме и презимеВаша имејл адресаСадржај поруке

Савез за приступачност Србије – САПС

– Serbian Alliance for Accessibility –

PIB 112026813

MB 28304153

Динарски рачун: 160-6000000754937-91

Девизни рачун: 160-6000000771379-41

Савез за приступачост Србије - лого
Објављено дана Оставите коментар

Opština Čajetina


Ilustracija karikatura: Upss IzgledaTraženoj stranici je promenjeno ime. Na slici je pored natpisa Upss izgleda da je traženoj stranici promenjeno ime prikazan je robot koji se raspada. Karikatura je na temu Erorr 484
Prikaz podatakaПриказ податакаData display
Објављено дана 2 коментара

Projekat: Zakonska regulativa i pristupačnost

Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobamakonkretizuje i bliže određuje minimalne tehničke standarde pristupačnosti koji definišu obavezne tehničke mere i uslove za planiranje, projektovanje i izgradnju objekata. Članovi 1. i 2. daju definicije pristupačnosti i objekte na koje se odnosi. Član 1. propisuje da se pristupačnost odnosi na planiranje novih objekata i prostora, projektovanje i izgradnju i dogradnju novih objekata. Takođe, odnosi se i na rekonstrukciju i adaptaciju postojećih objekata, kada je to moguće u tehničkom smislu.

Oblast pristupačnosti i zaštite prava osoba sa invaliditetom uređena je međunarodnim dokumentima univerzalnog karaktera i domaćim pozitivnopravnim propisima, uključujući zakone, podzakonska akta i neka od strateških dokumenata Vlade Republike Srbije.

Međunarodni dokumenti

U nekim međunarodnim dokumentima, na direktan ili indirektan način, osobama sa invaliditetom priznaju se ista prava kao i osobama koje nemaju invaliditet. Iako ne navodi eksplicitno prava osoba sa invaliditetom, tekst Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima govori „da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“.

Generalna Skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom 13. decembra 2006. godine, a ista je stupila na snagu 3. maja 2008. godine. Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol 17. decembra 2007. godine, a ratifikovala 31. jula 2009. godine. Republika Srbija je među prvima ratifikovala pomenutu Konvenciju.

Cilj Konvencije je „da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva.“ Ova Konvencija propisuje poštovanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Konvencija pominje termin „razumno prilagođavanje“ (član 2.) pod kojim podrazumeva neophodno i adekvatno modifikovanje i usklađivanje kojim se ne nameće nesrazmerno, odnosno nepotrebno opterećenje, tamo gde je to u konkretnom slučaju potrebno, kako bi se obezbedilo da osobe sa invaliditetom uživaju, odnosno ostvaruju, ravnopravno sa drugima, sva ljudska prava i osnovne slobode.

Komitet za prava osoba sa invaliditetom objašnjava da je pojam pristupačnosti vezan za grupu, dok je pojam razumnog prilagođavanja vezan za pojedinca . Praktično, ukoliko se desi da neka osoba ima redak oblik invaliditeta koji nije uzet u obzir prilikom izrade standarda pristupačnosti i da njegova primena ne osigurava pristup za to lice, pristupa se primeni principa razumnog prilagođavanja. Uskraćivanje razumnog prilagođavanja predstavlja akt diskriminacije. Republika Srbija, kao potpisnica ove Konvencije ima obavezu da preduzme sve odgovarajuće mere kako bi osobama sa invaliditetom obezbedila efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije.

Prema članu 9. Konvencije, pristupačnost predstavlja preduslov za samostalan život osoba sa invaliditetom i njihovo puno i ravnopravno učešće u svim sferama života. Republika Srbija se obavezala da će preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom, ravnopravno sa drugima, obezbedi pristup fizičkom okruženju, prevozu kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene, odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama. Te mere koje uključuju identifikovnje i uklanjanje prepreka i barijera za pristup, odnose se, između ostalog i na zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta.

Takođe, Republika Srbija se obavezala:

  • da utvrdi, promoviše i prati primenu minimalnih standarda i smernica za pristupačnost objekata i usluga koje stoje na raspolaganju javnosti;
  • da obezbedi da privatna pravna lica koja pružaju usluge na raspolaganju javnosti vode računa o svim aspektima njihove pristupačnosti osobama sa invaliditetom;
  • da se u zgradama i drugim objektima otvorenim za javnost obezbede oznake na Brajevom pismu i na način da se lako čitaju i razumeju;
  • da se pruže oblici neposredne pomoći i posrednici, uključujući vodiče, čitače i stručne tumače za jezik znakova, kako bi se olakšao pristup zgradama i drugim objektima otvorenim za javnost.

Termin „druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru” trebalo bi da uključe objekte u kojima se nalaze organi unutrašnjih poslova i pravosuđa, sudovi i zatvori, socijalne institucije, prostori za društvenu interakciju, rekreaciju, kulturne, verske, političke i sportske aktivnosti i trgovinski objekti. „Druge usluge“ treba da uključe objekte poštanskih, bankarskih, telekomunikacijskih i usluga informisanja.

Na nivou Evropske unije ne postoji zakon o pristupačnosti, iako mnoge države-članice imaju takav zakon. Evropski forum osoba sa invaliditetom (EDF) vodi kampanju o usvajanju ovog zakona. Evropski zakon o pristupačnosti predlog je zakona kojim bi se mnogi proizvodi i usluge u Evropskoj uniji učinili pristupačnijima osobama s invaliditetom. Predloženi Zakon o pristupačnosti sastavljen je u obliku direktive, koja je pravno obvezujuća, što znači da države članice EU moraju da primenjuju odredbe navedene u Zakonu. Predlogom je predviđeno da samo određeni proizvodi i usluge treba da budu pristupačni, a to su uglavnom pametni telefoni, tableti i računari, uređaji za kupovinu karata i uređaji za prijavu, televizori i TV programi, banke i bankomati, E-knjige i Internet kupovina.

Zakonodavstvo Republike Srbije

U Republici Srbiji, oblast prava osoba sa invaliditetom, zabrane njihove diskiriminacije i pristupačnosti,  na direktan ili indirektan način regulišu najviši pravni akt – Ustav RS, pojedini zakoni, podzakonski akti i neka od strateških dokumenata Vlade Republike Srbije.

Ustav Republike Srbije, kao najviši i opšti akt, zabranjuje svaki oblik diskriminacije “naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili društvenog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog i fizičkog invaliditeta.“

Zakon o zabrani diskriminacije eksplicitno navodi invaliditet kao jedan od osnova po kojima je neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje zabranjeno. U slučaju povrede prava, Zakon predviđa mogućnost pokretanja postupka za zaštitu prava pred sudom, ali i  olakšava diskriminisanoj osobi  postupak za dokazivanje povrede ravnopravnosti tako što će, ukoliko učini verovatnim da je tuženi učinio akt diskriminacije, teret dokazivanja će snositi upravo tuženi. Ovaj Zakon ustanovljava poseban organ – Poverenik za ravnopravnost, koji može uz sagasnost oštećenog lica da podigne tužbu. Ukoliko nije pokrenulo sudski postupak, oštećeno lice može da traži od Poverenika pritužbom da donese mišljenje o povredi prava, preporuku o otklanjanju ili rešenje o meri opomene ko ne postupi po preporuci. Ukoliko počinilac diskriminacije ne otkloni povredu  u roku od 30 dana, Poverenik može o tome obavestiti javnost i na taj ga izložiti „moralnoj sankciji“. U istom Zakonu, u članu 17. stav 2. stoji da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom zabranjuje diskriminaciju po osnovu invalidnosti u pogledu usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama i daje mogućnost da se povreda prava po osnovu invalidnosti zaštiti u sudskom postupku podizanjem tužbe, kao i da se može tražiti zabrana diskriminacije, otklanjanje postupka kojim se vrši diskriminacija kao i naknada materijalne i nematerijalne štete zbog povrede. Zakon na identičan način, kao Zakon o zabrani diskriminacije, objašnjava pojam objekata u javnoj upotrebi i javnih površina, dok pod pojmom usluga podrazumeva svaku uslugu koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja.

Zakon predviđa da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na stepen i vrstu njihovog invaliditeta. Ovo predstavlja uslov za izdavanje upotrebne dozvole za objekte u javnoj upotrebi.

Zakon u članu 27. zabranjuje diskriminaciju po osnovu invaliditeta i predviđa novčane kazne za prevoznika, (kao i za vozno osoblje, pravno lice, odgovorno lice u pravnom licu i za preduzetnika) koji odbije da preveze putnika sa invaliditetom.

Član 33. ovog Zakona propisuje da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere s ciljem da se fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim osobama sa invaliditetom, kao i da podstiču osnivanje službi podrške radi povećanja nivoa samostalnosti osoba sa invaliditetom u svakodnevnom životu i radi ostvarivanja njihovih prava.

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je stupio na snagu 2010. godine, propisuje u članovima 23. i 31. mogućnost za poslodavca da koristi meru aktivne politike zapošljavanja, koja se odnosi na prilagođavanje poslova i radnog mesta za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, uz refundaciju primerenih troškova prilagođavanja njihovih radnih mesta. Pod prilagođavanjem poslova podrazumeva se prilagođavanje radnog procesa i radnih zadataka, dok se pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama osoba sa invaliditetom. Prilagođavanjem se može obezbediti i stručna pomoć, kao podrška osobi sa invaliditetom kod uvodjenja u posao ili na radnom mestu, kroz savetovanje, osposobljavanje, usluge asistencije i podršku na radnom mestu, praćenje pri radu, razvoj ličnih metoda rada i ocenjivanje efikasnosti.

Zakon o planiranju i izgradnji govori o nesmetanom kretanju i pristupu osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama. Član 5. ovog Zakona kaže da: ’’Zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), moraju se projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama’’. Takođe, istim članom je predvidjeno da: ‘’Stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova moraju se projektovati i graditi tako da se svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad’’.

Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama konkretizuje i bliže određuje minimalne tehničke standarde pristupačnosti koji definišu obavezne tehničke mere i uslove za planiranje, projektovanje i izgradnju objekata. Članovi 1. i 2. daju definicije pristupačnosti i objekte na koje se odnosi. Član 1. propisuje da se pristupačnost odnosi na planiranje novih objekata i prostora, projektovanje i izgradnju i dogradnju novih objekata. Takođe, odnosi se i na rekonstrukciju i adaptaciju postojećih objekata, kada je to moguće u tehničkom smislu.

Pristupačnost se odnosi na zgrade javne i poslovne namene, objekte za javnu upotrebu, kao i na stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova. Objekti za javno korišćenje su: ‘’banke, bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti kulture, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, poslovni objekti, pošte, rehabilitacioni centri, saobraćajni terminali, sportski I rekreativni objekti, ugostiteljski objekti, hoteli, hosteli, škole i drugi objekti’’.

Pravilnik o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata propisuje u članu 9. da mere za ispunjenje osnovnog zahteva ‘’bezbednost i pristupačnost prilikom upotrebe’’ treba da obezbede da prilikom upotrebe objekta ne dođe do opasnosti od nezgoda ili oštećenja pri padu ili upotrebi, kao što su klizanje, pad, sudar, opekotine, strujni udari, povrede od eksplozija i provale, a naročito da obezbede pristupačnost i korišćenje osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

U članu 3. Pravilnika o sadržini i načinu vođenja stručnog nadzora navodi se da stručni nadzor, izmedju ostalog, obuhvata kontrolu i proveru kvaliteta izvođenja svih vrsta radova i primenu propisa, standarda i tehničkih normativa, uključujući i tehničke propise čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

Pristupačnost u strateškim dokumentima Vlade Republike Srbije

Cilj Strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period do 2020. godine je poboljšanje socijalnog i ekonomskog položaja osoba sa invaliditetom, uz zajedničke aktivnosti svih aktera, koje su usmerene ka uklanjanju prepreka i ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u društvu. Jedna od oblasti delovanja je pristupačnost i odnosi se na fizičku i informacionu pristupačnost u praksi.

Umesto zaključka

Na nivou Republike Srbije, pitanja pristupačnosti, direktno regulišu: Zakon o planiranju i izgradnji i podzakonski akti ovog Zakona.

Jedan od problema je i to što, podzakonska akta drugih zakona, koja su na snazi, nisu u dovoljnoj meri usaglašena sa postojećim Zakonom o planiranju i izgradnji, koji je precizan u pogledu propisane obaveze da se pristupačnost mora obezbediti objektima i uslugama, svim licima koja se otežano kreću. Npr. Pravilnik o uslovima i načinu obavljanja ugostiteljske delatnosti, načinu pružanja ugostiteljskih usluga, razvrstavanju ugostiteljskih objekata i minimalno tehničkim uslovima za uređenje i opremanje ugostiteljskih objekata („Službeni glasnik RS” br. 48/2012 i 58/2016) propisuje da ugostiteljski objekat u kojem se pružaju usluge i osobama sa invaliditetom, mora da ima ulaz u objekat, kao i vrata, opremu i prostor za manipulaciju u prostorijama koje koriste, dimenzionisane i uređene u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom (član 30.). Iz ove odredbe može se zaključiti da samo neki ugostiteljski objekti mogu da pružaju usluge osobama sa invaliditetom i da su samo oni u obavezi da ispune uslove iz Pravilnika, što predstavlja kršenje međunarodnih i domaćih propisa koji se odnose na poštovanje ljudskih prava.

Објављено дана 1 коментар

Projekat: Pristupačnost za sve – Accessibility for All


Посебан извештај Заштитника грађана „Приступачност за све“, октобар 2018.

Poseban izveštaj Zaštitnika građana “Pristupačnost za sve”


Cilj projekta „Pristupačnost za sve“ je da unapredi sprovođenje lokalnih politika u oblasti pristupačnosti u skladu sa međunarodnim standardima i na taj način doprinese ostvarivanju pune socijalne inkluzije osoba sa invaliditetom, starijih i dece kroz povećanu mogućnost pristupa objektima javne namene. Projekat realizuje Zaštitnik građana, u saradnji sa Udruženjem za reviziju pristupačnosti (URP). U okviru projekta, prikupljani su podaci o problemima u vezi sa obezbeđivanjem pristupačnog okruženja u određenom broju opština i gradova izabranih na osnovu saznanja do kojih je Zaštitnik građana došao u ranije sprovedenim postupcima. Prikupljeni podaci su obrađeni i ovaj izveštaj predstavlja zapažanja ekspertskog tima URP-a.


Informacije i podaci o pristupačnosti prikupljani su iz više izvora i koristeći različite metode kako bi se stekao što bolji uvid u stanje u lokalnim samoupravama i institucijama koje su bile obuhvaćene ovim istraživanjem. Jedinice lokalne samouprave (u daljem tekstu JLS) u kojima je vršeno istraživanje bile su: Aleksinac, Apatin, Bela Palanka, Blace, Brus, Dimitrovgrad, Jagodina, Kanjiža, Kraljevo, Lebane, Leskovac, Mionica, Niš, Pirot, Požarevac, Prokuplje, Raška, Ruma, Sombor, Subotica, Svilajnac, Topola, Trstenik, Vladičin Han, Zrenjanin i Žabalj.

Upitnik za samoprocenu pristupačnosti objekata u kojima građani ostvaruju različita prava i usluge poslat je u navedenih 26 gradova i opština na adrese lokalnih samouprava, centara za socijalni rad, domova zdravlja i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Projektni tim (Zaštitnik građana i URP) dobio je povratnu informaciju u oko 80% slučajeva, što je predstavljalo dobru osnovu za donošenje preliminarnih zapažanja i pripremu za terenski rad. Povrh toga, upitnici za evaluaciju pristupačnosti u tim istim gradovima i opštinama poslati su i na adrese oko stotinu organizacija civilnog društva koje se bave ljudskim pravima i/ili okupljaju osobe sa invaliditetom. Odziv je bio značajno slabiji nego u anketiranju institucija (samo 15 popunjenih upitnika), ali su odgovori bili mnogo detaljniji i pružili su pregled situacije sa aspekta korisnika i pomogli u formulisanju pitanja za intervjue sa donosiocioma odluka. 

Tokom jula i avgusta, projektni tim je obišao svih 26 JLS i u svakoj od njih obavio razgovore sa predstavnicima lokalnih organa vlasti, pomenutih institucija i organizacija civilnog društva. Cilj ovih razgovora je bio da se dobiju što šire informacije o praksama u pristupačnosti i ostvarivanju prava i usluga osoba sa invaliditetom: da li postoji strateški pristup uklanjanju barijera (komunikacionih, informacionih, arhitektonskih), kakva je saradnja donosilaca odluka sa organizacijama civilnog društva na rešavanju ovog problema, koji su najčešće prepreke koje usporavaju ili onemogućavaju izgradnju pristupačnog okruženja u njihovim sredinama, da li je bilo formalnih tužbi ili pritužbi zbog nepristupačnosti, kakva je situacija sa javnim površinama (parkovi, stajališta javnog prevoza, pešački prelazi, parking mesta) ili uslugama koje ne pruža država/lokalna zajednica (restorani, kancelarije javnih beležnika, bioskopi, trgovine,…) i slično. Pored samih razgovora, značajne informacije prikupljene su i direktnim obilaskom objekata u kojima su smeštene pomenute institucije i administrativnih i uslužnih centara JLS: uočeni su primeri dobre i loše prakse i najčešći propusti u izgradnji i postavljanju elemenata pristupa u objektima, a usmeno su komunicirana i moguća idejna rešenja za prevazilaženje primećenih prepreka.

Kao posledjni izvor informacija, u maloj meri, ekspertski tim je koristio uvid u javno dostupne dokumente (planove, odluke, propise) kako bi se proverile ili bliže razjasnile određene tvrdnje iznesene tokom obavljenih razgovora. 

Nakon obrade i analize svega prikupljenog, ekspertski tim je formulisao svoja zapažanja uz navođenje primera i formulisao preporuke na kraju ovog teksta. Možda treba istaći da se tvrdnje koje su rezultat ovog istraživanja u najvećoj meri poklapaju sa primećenim trendovima u svim drugim JLS koje je URP imao priliku da, kroz realizaciju svojih aktivnosti, poseti u poslednjih desetak godina, a koje nisu obuhvaćene ovim projektom.


Ovaj deo izveštaja iznosi zapažanja ekspertskog tima o najčešćim praksama u pristupačnosti i zatečenom stanju u javnim objektima i površinama u JLS koje su obuhvaćene ovim projektom. Zapažanja su grubo podeljena u tri kategorije: mobilnost (generalna zapažanja o problemima koji onemogućavaju ili otežavaju neprekinut lanac kretanja za osobe sa invaliditetom u lokalnim zajednicama), pristupačnost u praksi (uočeni trendovi o odnosu donosilaca odluka prema pristupačnosti) i institucije (komentari ekspertskog tima o zatečenom stanju u institucijama koje su bile predmet istraživanja:  administrativni i uslužni centri lokalnih samouprava, centri za socijalni rad (u daljem tekstu CSR), Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljem tekstu PIO) i domovi zdravlja).


Pristupačnost pešačkih komunikacija i javnog prevoza u gradovima i opštinama koje su obuhvaćene ovim projektom je još uvek nedovoljno dobra i ne odgovara potrebama građana i građanki. Vozila javnog prevoza su uglavnom nepristupačna, stajališta prilagođena za niskopodna vozila su retka ili ih uopšte nema, trotoari se ne održavaju u dovoljnoj meri što pravi nove prepreke, ivičnjaci na pešačkim prelazima se spuštaju samo na rekonstruisanim trotoarima što dovodi do toga da su ivičnjaci sa jedne strane pešačkog prelaza spušteni, a sa drugog ne. Retki su semafori/raskrsnice koje su obezbeđene svim elementima pristupačnosti u skladu sa Zakonom o bezbednosti u saobraćaju na putevima i Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama (u daljem tekstu Pravilnik). 

U okviru rekonstrukcije i adaptacije trotoara, pored propisane širine trotoara (180 cm, a izuzetno 120), vodi se računa i o postavljanju taktilnih polja koja služe za samostalno kretanje slepih i slabovidih osoba, ali je primetno da se prilikom projektovanja i ugradnje ne obraća dovoljna pažnja na njihovu funkciju. Ovo se posebno odnosi na obeležavanje pešačkih prelaza i pešačkih komunikacija. Primetan je trend da se otklanjanje arhitektonskih barijera na pešačkim prelazima svodi na to da se ivičnjaci “spuštaju”, “obaraju” ili “zakose”, a ne da se po zvučnoj i taktilnoj signalizaciji usklade sa standardima koji su navedeni u članu 35. Pravilnika. Pored toga, u pojedinim lokalnim sredinama nekada uređene pešačke komunikacije vremenom su postale nefunkcionalne i nebezbedne usled dotrajalosti.  

U Republici Srbiji parkiranje osoba sa invaliditetom uređeno je aktima koje donosi lokalna samouprava. U većini lokalnih samouprava karakteristična je komplikovana procedura za dobijanje dozvola za parkiranje na parking mestima obeleženim za osobe sa invaliditetom kako bi se izbegle zloupotrebe, što u praksi stvara nove prepreke za one koji žele da ostvare svoje pravo. U ovom kontekstu, uočeno je da se u velikom broju slučajeva, tamo gde postoje obeležena mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom, ona ne planiraju niti obeležavaju u skladu sa članom 36. Pravilnika. 

U proteklih desetak godina uspostavljen je mehanizam Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da se kroz stalno otvoren konkurs za udruženja građana pruža podrška uklanjanju arhitektonskih barijera. Montažno-demontažne rampe koje su u najvećem broju slučajeva instalirane zahvaljujući ovom mehanizmu podrške u proteklom periodu, kao rešenje za prevazilaženje barijera sa najmanje zahtevnom administrativnom procedurom, stvaraju novi problem. Nakon višegodišnje upotrebe i izlaganja atmosferilijama, a bez redovnog održavanja, ovi elementi pristupa propadaju i predstavljaju bezbednosni rizik za korisnike. Česti su i slučajevi instaliranih vertikalno i/ili koso-podiznih platformi na ulazu u institucije koje formalno omogućavaju OSI da prevaziđu prepreku, ali je njihovo korišćenje komplikovano, sa stanovišta korisnika. Poseban izazov predstavlja redovno servisiranje i popravka podiznih platformi bilo zbog vlasničkih odnosa (nekada je nejasno ko treba da finansira popravku), bilo zbog toga što kompanija koja je instalirala opremu više ne postoji, a ponekad i zbog proste činjenice da se sedišta sertifikovanih službi koje mogu da izvrše servis ili popravku uglavnom nalaze samo u većim gradovima u Srbiji.

Pristupačnost u praksi

Način na koji se izdvajaju sredstva iz budžeta za pristupačnost zahteva preispitivanje, jer se uklanjanje arhitektonskih barijera i dalje tretira kao socijalna kategorija, umesto da bude planirano kroz deo budžeta koji se izdvaja za infrastrukturne radove. Drugim rečima, lokalne samouprave na ovaj način smanjuju izdavanja za usluge socijalne zaštite i redovno funkcionisanje organizacija OSI na uštrb troškova za uklanjanje barijera i obratno. Stepen saradnje između organizacija osoba sa invaliditetom i lokalnih samouprava različit je od grada do grada i od njega najviše zavisi i uspešnost uklanjanja (informacionih, komunikacionih i arhitektonskih) prepreka u zajednici.

Tokom terenskog rada uočeno je da je u svim lokalnim zajednicama, koje su uključene u ovaj projekat, akcenat nadležnih stavljen na uklanjanju arhitektonskih barijera, dok je problem postojanja informacionih barijera u drugom planu. Tako, na primer, slučajevi instalacija asistivnih slušnih sistema i/ili zapošljavanja osoba koje poznaju jezik znakova u institucijama koje su bile predmet monitoringa su jako retki (četiri objekta od posmatranih 104 imaju instalirane induktivne petlje, a u samo dva rade osobe koje koriste jezik znakova). Taktilne table za informisanje slepih, protivpožarni alarmi koji mogu da se oglašavaju i zvučno i vizuelno, brošure na brajevom pismu, taktilne staze koje olakšavaju komunikaciju kroz objekat i slično – to su sve elementi pristupačnosti koji su skoro u potpunosti zanemareni u opremanju objekata javne namene. Dodatno, prevazilaženje arhitektonskih barijera (postavljanjem rampi, rukohvata, podiznih platformi, spuštanje šaltera…) vrlo često je izvedeno bez svesti o potrebnom nivou usaglašavanja sa standardima i stvarnim potrebama.

Posebno zabrinjava trend da se novi objekti grade, a stari rekonstruišu bez adekvatne primene svih standarda pristupačnosti, jer se tim činom krše osnovni principi Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom i Zakona o planiranju i izgradnji. Lokalna samouprava na nivou informacija o lokaciji (lokacijski uslovi) vodi računa o principu pristupačnosti, međutim, problem je u tome što investitori, čija je zakonska obaveza da obezbede poštovanje normi i standarda, to usled brojnih drugih obaveza propuštaju da urade. Prilikom rekonstrukcije objekata koji su pod zaštitom Zakona o kulturnim dobrima, uslovi nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture za uklanjanje/prevazilaženje arhitektonskih barijera često se ne traže, već se arhitektonske barijere svesno ostavljaju pod izgovorom da je objekat pod zaštitom

Korišćenje informacionih tehnologija u pružanju usluga građanima elektronskim putem je u Srbiji aktuelno godinama unazad. Ova praksa može se posmatrati i kao element pristupačnosti jer osobe sa invaliditetom koje imaju pristup računaru povezanom na Internet, imaju pristup određenim uslugama koje pružaju država, JLS i druge institucije, bez potrebe da izlaze iz kuće i da se suočavaju sa problemom nepristupačnog javnog prevoza i drugim barijerama. Pružanje elektronskih usluga građanima je zapaženo kao dobra praksa i u lokalnim samoupravama obuhvaćenim ovim projektom, iako su mogućnosti koje pružaju informacione tehnologije još uvek nedovoljno iskorištene, na primer u komunikaciji sa gluvim i osobama oštećenog sluha, što bi moglo da rastereti tumače za jezik znakova, kojih nema dovoljno.   


Vidljivo je da se značajna sredstva ulažu u pristupačnost usluga primarne zdravstvene zaštite. Ni u jednoj JLS obuhvaćene istraživanjem nije zabeležen slučaj da je ona nekome uskraćena usled nepristupačnosti. Problem je u tome što su objekti u kojima građani dobijaju zdravstvenu zaštitu građeni u godinama pre donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i bez svesti o tome da je, na primer, nelogično da služba fizikalne terapije bude na trećem spratu doma zdravlja bez lifta. Od kada je pomenuti zakon na snazi, uprave domova zdravlja ulažu napor da uz pomoć domaćih i međunarodnih donatora obezbede bar pristupačnost prizemlja u kome su smeštene primarne službe za medicinsko zbrinjavanje. Uklanjanje arhitektonskih barijera jedan je od preduslova za akreditaciju zdravstvene ustanove, ali su neophodna velika ulaganja u infrastrukturu potrebnu za povezivanje spratova liftovima, stepenišnim platformama ili nekim drugim rešenjem u skladu sa evropskom praksom. Treba istaći da Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima (KUJU) strogo vodi računa o ispunjenju uslova pristupačnosti prilikom obnove i izgradnje javnih objekata.  

Predmet obilaska i analize bile su i CSR i PIO s obzirom na njihov značaj u ostvarivanju različitih prava i usluga osoba sa invaliditetom. CSR su uglavnom smeštene u nepristupačnim i delimično pristupačnim objektima što je bio i povod za postupak koji vodi Zaštitnik građana. Ipak, problem nije toliko izražen jer je u prirodi posla CSR “izlazak na teren”. Ozbiljniji problem predstavlja nepristupačnost objekata/delova objekata koji su u vlasništvu fonda PIO i u kojima se obavljaju pregledi lekarskih komisija za utvrđivanje stepena invaliditeta. Najčešći način za prevazilaženje ovog problema je izlazak radnika/lekara na parking ili u prizemlje zgrade što je neprihvatljivo i sa stanovišta službenika i korisnika, pogotovo prilikom loših vremenskih uslova. Iako se ulažu određena sredstva u rekonstrukciju i adaptaciju objekata fonda PIO, vrlo često se ne postiže željeni efekat.Treba istaći da starije osobe čine najveći broj korisnika usluga CSR i PIO i da njima ponekad i sam izlazak iz kuće predstavlja problem i nije moguć bez ozbiljnih logističkih napora. 

Jedan od čestih problema sa kojima se susreću pomenute institucije jesu nerešeni ili komplikovani imovinsko-pravni odnosi. Neretko se kao vlasnici delova objekata u kojima su smeštene filijale PIO ili CSR (u jednom posmatranom slučaju čak i opštinska uprava) javljaju različiti subjekti, od državnih institucija i preduzeća do udruženja građana i privatnih lica. U takvim slučajevima dogovori oko adaptacije objekata kako bi postali pristupačni za korisnike sa invaliditetom traju dugo ili ih je skoro nemoguće postići.  

Korišćenje sanitarnih prostorija u objektima ovih institucija za osobe sa invaliditetom (bilo da su korisnici usluga ili zaposleni) uglavnom je otežano ili nemoguće: visoki pragovi, uska vrata, nedovoljno prostora za manevrisanje invalidskim kolicima i sanitarni elementi nisu prilagođeni za korišćenje osobama sa invaliditetom. Čak i u objektima koji su u prethodnih nekoliko godina pretrpeli rekonstrukciju, situacija nije značajno promenjena zbog manjka prostora, iako bi spajanjem muških i ženskih toaleta ili drugačijom organizacijom prostora ovaj problem mogao biti prevaziđen. 

Ovde treba istaći da su uslužni centri JLS u kojima građani ostvaruju značajan broj svojih prava i potreba za administrativnim uslugama uglavnom smešteni u prizemlje objekata i da se u njihovoj adaptaciji i opremanju, manje ili više uspešno, vodilo računa o pristupačnosti. One JLS koje imaju veći broj stanovnika i veće budžete, skoro po pravilu, imaju uslužne centre koji su pristupačniji od onih u manjim zajednicama. 

Zaključak i preporuke

Na osnovu analize prikupljenih upitnika o pristupačnosti, obavljenih razgovora sa oko četiri stotine predstavnika lokalnih samouprava, PIO fonda, domova zdravlja, centara za socijalni rad, nevladinih organizacija i udruženja koja okupljaju osobe sa invaliditetom i na kraju direktnim obilaskom institucija u 26 gradova i opština, može se zaključiti da postoji svest kod svih aktera o značaju izgradnje pristupačnog okruženja. U odnosu na period od pre deset ili petnaest godina, situacija po pitanju pristupačnosti je mnogo bolja, iako još uvek nedovoljno dobra. 

Primetan je trend da u sredinama u kojima je aktivan veći broj organizacija OSI koje jasno artikulišu svoje potrebe u komunikaciji sa donosiocima odluka postoji i veći broj prevaziđenih arhitektonskih barijera, pa i uhodani mehanizmi kojima se ovakvi problemi rešavaju. Zbog toga treba posvetiti posebnu pažnju radu na osnaživanju organizacija, njihovoj edukaciji i umrežavanju. U tom kontekstu, treba istaći da se podružnice organizacija OSI u manjim mestima polako gase, jer su im godišnji budžeti nedovoljni za funkcionisanje i njihova egzistencija uglavnom zavisi od entuzijazma nekoliko pojedinaca. 

Sa druge strane, lokalne samouprave ne koriste u dovoljnoj meri mehanizme koji su im na raspolaganju kada je unapređenje pristupačnosti u pitanju. Ukoliko bi se, recimo, pristupačnost uvrstila u strateška dokumenta (npr. Strategija lokalnog i ekonomskog razvoja opštine-grada), tada bi i planiranje godišnjih budžeta JLS moglo adekvatno da odgovori na ove potrebe, umesto da se, kakva je trenutno najčešća praksa, uglavnom oslanja na konkurse za podršku organizacijama civilnog društva. 

Kako je već navedeno, čest problem predstavljaju dotrajali ili nefunkcionalni elementi pristupa (rampe, podizne platforme,…) i neophodno je urediti vlasništvo i obavezu njihovog saniranja i servisiranja pre samog postavljanja. Ovaj problem bi mogao biti prevaziđen ili barem ublažen, kada bi se realizovale inicijative, koje postoje u  pojedinim gradovima i opštinama, da se sve službe od značaja za građane smeste u jedan pristupačan objekat ili da se elementi pristupačnosti (rampe, platforme i sl.) tretiraju kao posebni objekti pristupa u vlasništvu investitora. Ovo drugo bi zahtevalo izmene u Zakonu o planiranju i izgradnji.  

Naredna napomena tiče se nepropisno obeleženih parking mesta za OSI: imajući u vidu da je obaveza da se obeležavanje parking mesta uređuje odlukom lokalnih organa, preporuka je da se pri donošenju tog akta naglasi da obeležavanje mora biti usklađeno sa članom 36. Pravilnika. Činjenica da se parking mesta nepropisno obeležavaju, kao i da se izvode radovi na postojećim ili novim objektima bez poštovanja standarda pristupačnosti govori o potrebi za dodatnom edukacijom – kako za one koji su zaduženi za formulisanje projektnih zadataka u gradskim službama, tako i za arhitekte, urbaniste i one koji te zadatke realizuju na terenu.

U vezi s tim, iako postoje jasni propisi koji definišu primenu standarda o pristupačnosti, oni predstavljaju samo zakonski minimum, pa se nekada u praksi dešava da dosledna primena standarda bude nedovoljna. Potreban je, dakle, dodatni rad na preciziranju određenih standarda pristupačnosti, kao i na podsticanju onih koji ih primenjuju da razmišljaju preko tog minimuma. 

Sistematski pristup čitavom skupu problema iznetim na prethodnim stranama mogao bi da bude i uvođenje elaborata o pristupačnosti u normativni okvir, kao obaveznog elementa pri izradi projektne dokumentacije za izgradnju ili adaptaciju nekog objekta, po ugledu na slična zakonska rešenja. Ako bi se ovaj dokument uveo u zakonodavstvo ili barem u redovnu praksu, predupredile bi se naknadne adaptacije objekata zbog neadekvatnih ili nepostojećih elemenata pristupačnosti. Takođe, ovaj dokument bi olakšao i rad komisije za tehnički prijem objekta, ali i pomogao u primeni dobre prakse i edukacije. Elaborat o pristupačnosti, ipak, izlazi iz okvira ovog projekta i u analizu njegovih potencijalno dobrih i loših efekata u praksi potrebno je uključiti širi krug stručnjaka i donosilaca odluka. 

Na kraju, još jednom treba istaći da resorna ministarstva sarađuju sa JLS i referentnim službama na unapređenju pristupačnosti izgrađenog okruženja, informacija i usluga i da takva praksa odgovara na iskazanu potrebu pojedinaca i organizacija OSI koji su, tokom ovog istraživanja, isticali kako su postojanje usluga socijalne zaštite i rešavanje problema arhitektonskih barijera najvažniji za normalan i dostojanstven život osoba sa invaliditetom.

Udruženje za reviziju pristupačnosti

Beograd, septembar 2018.

Објављено дана Оставите коментар

Projekat: “Pristupačnost za kao preduslov za inkluziju” – Procena pristupačnosti usluga socijalne zaštite u Republici Srbiji za azilante


У склопу пројекта “Приступачност као предуслов за инклузију – ревизија приступачности социјалних сервиса за тражиоце азила у Републици Србији” – , на основу desktop истраживања, утврђено је да су услуге социјалне заштите у локалним заједницама ПРИСТУПАЧНЕ особама са инвалидитетом, било да су тражиоци азила или домицилно становништво.

УПИТНИК Приступачност у услугама социјалне заштите

Пројекат је подразумевао прикупљање информација кроз Google упитник. Овај извештај поред десктоп анализе стања садржи и препоруку за унапређење ситуације. Мониторинг извештај је спроведен уз финансијску подршку кроз пројекат “IRIS NETWORKing – CSOs for protection sensitive migration management” финансиран од Европске уније и имплементиран од Иницијативе за развој и сарадњу (IDC) у партнерству са  Arbeiter Samariter Bund из Србије, LIR CD из Федерације Босне и Херцеговине, La Strada из Северне Македоније, ARSIS из Тиране и SOS Podgorica из Црне Горе (https://www.facebook.com/irissnetwork/)

На основу члана 16. Закона о управљању миграцијама („Службени гласник РС”, број 107/12), члана 46. Закона о азилу („Службени гласник РС”, број 109/07) и члана 42. став 1. Закона о Влади („Службени гласник РС”, бр. 55/05,  71/05-исправка, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12 – УС, 72/12, 7/14-УС и 44/14), Влада је донела Уредбу о начину укључивања у друштвени, културни и привредни живот лица којима је признато право на уточиште. Овом уредбом се уређује начин укључивања у друштвени, културни и привредни живот лица којима је признато право на уточиште. Државни органи, јединице локалне самоуправе, носиоци јавних овлашћења и друге  организације, укључене у спровођење ове уредбе имају обавезу да поштују начела закона којим се уређују положај, права и обавезе лица која су затражила или им је одобрена међународна заштита.  Са обзором на то да се према овој Уредби информације прибављене у сврху спровођења пројекта нарочито се не смеју открити земљи порекла лица којем је признато право на уточиште, изузев у случајевима и на начин предвиђен законом.

Укључивање у друштвени, културни и привредни живот лица којима је признато право на уточиште, обезбеђује се кроз:

                1) потпуно и правовремено информисање о правима, могућностима и обавезама;

                2) учење српског језика;

                3) упознавање са српском историјом, културом и уставним поретком;

                4) помоћ при укључивању у образовни систем;

                5) помоћ у остваривању права на здравствену и социјалну заштиту;

                6) помоћ при укључивању на тржиште рада.

Од укупно 14 објеката само је један приступачан и то услед техничких разлога приступачно је само приземље објекта али не и спрат. У објекту се, према нашим сазнањима, налази једна особа са инвалидитетом, жена. Овој изразито рањивој особи у остваривању права на азил у Републици Србији а према извештају Удружења грађана Београдски центар за људска права /БЉП/

листа услуга социјалне заштите у таргетираним срединама

 Укључивање у друштвени, културни и привредни живот лица којем је признато право на уточиште, на начин предвиђен у ставу 1. овог члана обезбеђује Комесаријат за избеглице и миграције (у даљем тексту: Комесаријат). /ПОДАТАК КОМЕСЕРИЈАТА*/

*јавно доступне информације о пракси када су азиланти у питању

Главни правци деловања које предвиђа нови план реаговања су: ургентна помоћ и заштита миграната, обезбеђивање смештаја за мигранте, сарадња са локалним заједницама у циљу одржавања степена толеранције према мигрантима, и безбедност државних граница и борба против кријумчарења људи. Kако би се обезбедила адекватна заштита миграната, наведено је да ће у центрима за азил и прихватним центрима бити доступне јасне и благовремене информације о процедури азила и правима избеглица и тражилаца азила, да ће се обављати идентификација рањивих група и њихово упућивање на релевантне институције у складу са утврђеним потребама.

Препорука је да УДРУЖЕЊА региструју услуге Преводилац на знаковни језик, Персонални асистент, Педагошки асистент, Лични пратилац детета.


Situacija je znatno lošija u centrima za azil i prihvatnim centrima

У Србији постоји 5 центара за азил и то су

Крњача (Град Београд)

Боговађа (Град Ваљево)

Бања Ковиљача (Град Лозница)

Сјеница (Сјеница) малолетници без пратње

Тутин (Тутин)

Инфраструктура центара за азил је генерално неприступачна. Реч је релативно новим објектима (осим Боговађе и Бање Ковиљаче) који нису наменски грађени за боравак мигрантске популације (осим објекта у Тутину). Процена приступачности на основу непосредног обиласка на терену.

Помози нам да овај ЕЛАБОРАТ буде још бољи. Свака сугестија, савет, критика је добродошла!

На основу члана 38. став 4. Закона о удружењима („Службени гласник РС”, бр. 51/09, 99/11 – др. закон и 99/11 – др. закон) и члана 42. став 1. Закона о Влади („Службени гласник РС”, бр. 55/05, 71/05 – исправка, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12 – УС, 72/12, 7/14 и 44/14),

Влада доноси


о средствима за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма од јавног интереса која реализују удружења

“Службени гласник РС”, број 16 од 5. марта 2018.


Садржина уредбе

Члан 1.

Овом уредбом ближе се уређују услови, критеријуми, обим, начин, поступак доделе, као и начин и поступак враћања средстава за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма (у даљем тексту: програм) које реализују удружења, а који су од јавног интереса.

Појам удружења и примена уредбе

Члан 2.

Под удружењем, у смислу ове уредбе, подразумева се добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом, уписана у регистар надлежног органа у складу са законом.

Ова уредба се не примењује на финансирање, односно суфинансирање програма које је уређено посебним законом и прописима донетим на основу тог закона.


Члан 3.

Орган државне управе у чијем делокругу је област у којој се остварује јавни интерес, односно корисник средстава буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе у чијем буџету су обезбеђена средства (у даљем тексту: надлежни орган) подстиче програме које реализују удружења, а који су од јавног интереса у складу са одредбама ове уредбе и аката надлежног органа донетих у складу са одредбама закона и ове уредбе.

Програм из става 1. овог члана нарочито садржи: област у којој се програм реализује, територију на којој би се програм реализовао, време и дужину трајања програма, циљ, врсту и обим активности које би се вршиле у току реализације програма и укупан број лица који је потребан за извођење програма.

Програм чија реализација траје најдуже годину дана у формалном смислу може бити означен и називом пројекат.


Годишњи план јавних конкурса и календар јавних конкурса

Члан 4.

Годишњи план расписивања јавних конкурса надлежни орган објављује најкасније до 31. јануара на званичној интернет страници органа и доставља Kанцеларији за сарадњу са цивилним друштвом (у даљем тексту: Kанцеларија).

Годишњи план јавних конкурса садржи податке о даваоцу средстава, области, називу и планираном периоду расписивања јавног конкурсa (у даљем тексту: конкурс) и друге релевантне податке у зависности од врсте конкурса.

Канцеларија израђује и на својој интернет страници објављује календар јавних конкурса свих надлежних органа.

Критеријуми за избор програма

Члан 5.

Избор програма који ће се финансирати средствима буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе (у даљем тексту: буџет) врши се применом следећих критеријума:

1) референце програма: област у којој се реализује програм, дужина трајања програма, број корисника програма, могућност развијања програма и његова одрживост;

2) циљеви који се постижу: обим задовољавања јавног интереса, степен унапређења стања у области у којој се програм спроводи;

3) суфинансирање програма из других извора: сопствених прихода, буџета Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, фондова Европске уније, поклона, донација, легата, кредита и друго, у случају недостајућег дела средстава за финансирање програма;

4) законитост и ефикасност коришћења средстава и одрживост ранијих програма: ако су раније коришћена средства буџета, да ли су испуњене уговорне обавезе.

Ближа мерила за избор програма применом критеријума из става 1. овог члана, као и допунске критеријуме који су специфични за одређену област утврђује надлежни орган.


Члан 6.

Додела средстава за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма врши се на основу конкурса који расписује надлежни орган и оглашава на званичној интернет страници надлежног органа и порталу е-Управа.

Конкурс обавезно садржи следеће податке: једну или неколико сродних области од јавног интереса; ко може бити учесник конкурса; рок за подношење пријава; обим средстава која се додељују; преглед конкурсне документације коју је потребно доставити, уз попуњен образац предлога програма; трајање програма; ближа мерила и допунске критеријуме чијом применом се врши вредновање пријављених програма, са јасним системом за вредновање сваког појединачног критеријума, односно упућивање на службено гласило у коме је објављен пропис којим су утврђена ближа мерила и допунски критеријуми за вредновање програма.

Надлежни органи по службеној дужности утврђују да ли је удружење уписано у регистар надлежног органа и да ли се, према статутарним одредбама, циљеви удружења остварују у области у којој се програм реализује.

Приликом вредновања програма надлежни орган ће узети у обзир да ли је са удружењем у претходне две године раскинуо уговор због ненаменског трошења буџетских средстава.


Члан 7.

Удружења – учесници конкурса подносе пријаву надлежном органу.

Пријава се подноси у року који не може бити краћи од 15 дана од дана објављивања конкурса.

Комисија за спровођење конкурса

Члан 8.

За спровођење конкурса надлежни орган образује конкурсну комисију (у даљем тексту: комисија) и својим актом ближе уређује састав, број чланова, као и друга питања значајна за рад комисије.

Чланови комисије дужни су да потпишу изјаву да немају приватни интерес у вези са радом и одлучивањем комисије, односно спровођењем конкурса (Изјава о непостојању сукоба интереса).

Именовано лице не може предузимати радње у својству члана Комисије пре него што потпише Изјаву из става 2. овог члана.

У случају сазнања да се налази у сукобу интереса, члан комисије је дужан да о томе одмах обавести остале чланове комисије и да се изузме из даљег рада комисије. О решавању сукоба интереса надлежни орган одлучује у сваком случају посебно, а када утврди сукоб интереса, именоваће у комисију новог члана као замену.

Сукоб интереса постоји ако члан комисије или чланови његове породице (брачни или ванбрачни друг, дете или родитељ), запослени или члан органа удружења које учествује на конкурсу или било ког другог удружења повезаног на било који начин са тим удружењем, или у односу на та удружења има било који материјални или нематеријални интерес, супротан јавном интересу и то у случајевима породичне повезаности, економских интереса или другог заједничког интереса.

Ближа садржина Изјаве из става 2. овог члана и ближи поступак у коме се води рачуна о непостојању сукоба интереса уређује се интерним актом надлежног органа.

Чланови комисије не добијају накнаду за свој рад.

Поступак одлучивања

Члан 9.

Комисија утврђује листу вредновања и рангирања пријављених програма у року који не може бити дужи од 60 дана од дана истека рока за подношење пријаве.

Листа из става 1. овог члана објављује се на званичној интернет страници надлежног органа и на порталу е-Управа.

Учесници конкурса имају право увида у поднете пријаве и приложену документацију у року од три радна дана од дана објављивања листе из става 1. овог члана.

На листу из става 1. овог члана учесници конкурса имају право приговора у року од осам дана од дана њеног објављивања.

Одлуку о приговору, која мора бити образложена, надлежни орган доноси у року од 15 дана од дана његовог пријема.

Одлуку о избору програма надлежни орган доноси у року од 30 дана од дана истека рока за подношење приговора.

Oдлука из става 6. овог члана објављује се на званичној интернет страници надлежног органа и на порталу е-Управа.

Учешће стручне јавности

Члан 10.

У комисију могу бити именована и лица представници стручне јавности.

Надлежни орган може ангажовати и стручњаке за поједине области ради припреме анализе о успешности, квалитету и остварењу циљева програма који се реализују.

Ближа мерила, критеријуме и поступак одабира стручњака из ст. 1. и 2. овог члана прописује својим актом надлежни орган из члана 5. став 2. ове уредбе, односно у складу са чланом 6. став 2. ове уредбе, приликом утврђивања конкурсних услова.


Коришћење средстава

Члан 11.

Средства која се, у складу са овом уредбом, одобре за реализацију програма јесу наменска средства и могу да се користе искључиво за реализацију конкретног програма и у складу са уговором који се закључује између надлежног органа и удружења.

Пренос средстава из става 1. овог члана врши се у складу са прописима којима се уређује пренос средстава и отварање рачуна корисника јавних средстава.

Уговором се уређују међусобна права, обавезе и одговорности уговорних страна, а нарочито: утврђен предмет програма, рок у коме се програм реализује, конкретне обавезе уговорних страна, износ средстава и начин обезбеђења и преноса средстава, инструменти обезбеђења за случај ненаменског трошења средстава обезбеђених за реализацију програма, односно за случај неизвршења уговорне обавезе – предмета програма и повраћај неутрошених средстава.

Корисник средстава дужан је да пре склапања уговора надлежном органу достави изјаву да средства за реализацију одобреног програма нису на други начин већ обезбеђена као и изјаву о непостојању сукоба интереса и интерни акт о антикорупцијској политици.

Праћење реализације програма

Члан 12.

Надлежни орган прати реализацију програма за који су одобрена средства у складу са овом уредбом.

Праћење реализације програма обухвата:

1) обавезу удружења да обавештава надлежни орган о реализацији програма, у роковима одређеним уговором;

2) прегледање извештаја од стране надлежног органа;

3) мониторинг посете представника надлежног органа;

4) обавезу удружења да омогући представницима надлежног органа да изврше увид у релевантну документацију насталу у току реализације програма;

5) прикупљање информација од корисника програма;

6) друге активности предвиђене уговором.

Праћење може обухватити и ревизију овлашћеног ревизора, уколико је то предвиђено конкурсним условима и уговором.

Удружење односно реализатор програма је дужно да надлежном органу омогући праћење реализације програма.


Члан 13.

Удружење израђује периодичне и завршне наративне и финансијске извештаје.

Периодични и завршни наративни извештај из става 1. овог члана садржи: детаљан опис активности и резултата реализације програма у односу на планиране активности дефинисане уговором, како би се могла извршити процена успешности од стране надлежног органа и образложење за свако одступање од програма и преглед корективних мера чије се предузимање планира од стране корисника средстава.

Периодични и завршни финансијски извештај из става 1. овог члана садржи: приказ буџета, који је саставни део уговора, са прегледом свих трошкова који су настали током извештајног периода, као и целокупну документацију која оправдава настале трошкове.

Достављање, прегледање и процена извештаја

Члан 14.

Удружење доставља периодичне и завршне наративне и финансијске извештаје у роковима предвиђеним закљученим уговором.

Надлежни орган прегледа и разматра извештаје из става 1. овог члана.

Прегледом финансијских извештаја надлежни орган утврђује да ли су буџетска средства наменски коришћена и да ли постоји рачуноводствена документација која указује на наменски утрошак истих.

Плаћања и издаци који нису у складу са уговорним обавезама и/или без припадајуће рачуноводствене документације неће бити признати, о чему се носилац програма обавештава писаним путем.

Прегледом наративног извештаја надлежни орган остварује увид и врши процену квалитета и успешности програма у смислу реализације постављених циљева.

О извршеној процени надлежни орган обавештава корисника средстава.

Удружење на захтев надлежног органа доставља допуну и додатно објашњење навода изнетих у извештају у року од осам дана од пријема захтева надлежног органа за доставу допуне документације.

Мониторинг посета

Члан 15.

У циљу праћења реализације програма, надлежни орган може реализовати мониторинг посете.

Под мониторинг посетом, у смислу ове уредбе, сматра се: посета удружењу, одржавање састанака овлашћених представника надлежног органа са овлашћеним представницима удружења, присуство одређеним догађајима и манифестацијама или другим програмским активностима које удружење спроводи у склопу реализације програма.

Мониторинг посета може бити најављена или ненајављена.

За програме чије трајање је дуже од шест месеци и чија је вредност одобрених средстава већа од 500.000,00 динара, као и програме који трају дуже од годину дана, надлежни орган реализује најмање једну мониторинг посету у току трајања програма, односно најмање једном годишње.

Извештај о мониторинг посети

Члан 16.

Надлежни орган израђује извештај о мониторинг посети из члана 15. ове уредбе у року од десет дана од дана спроведене посете.

Поред извештаја из става 1. овог члана надлежни орган може израдити и препоруке за отклањање недостатака и рокове за њихову реализацију и упутити их кориснику средстава.

Сукоб интереса код корисника средстава

Члан 17.

Удружење ће предузети све потребне мере у циљу избегавања сукоба интереса приликом коришћења наменских средстава и одмах по сазнању обавестити надлежни орган о свим ситуацијама које представљају или би могле довести до сукоба интереса, у складу са законом.

Сукоб интереса постоји у ситуацији у којој је непристрасно извршење уговорних обавеза било ког лица везаног уговором угрожено због прилике да то лице својом одлуком или другим активностима учини погодност себи или са њим повезаним лицима (чланови породице: супружник или ванбрачни партнер, дете или родитељ), запосленом, члану удружења, а на штету јавног интереса и то у случају породичне повезаности, економских интереса или другог заједничког интереса са тим лицем.

Сваки сукоб интереса надлежни орган посебно разматра и може од удружења затражити сва потребна обавештења и документацију.

У случају утврђеног постојања сукоба интереса у спровођењу уговора, надлежни орган ће затражити од удружења да без одлагања, а најкасније у року од 30 дана, предузме одговарајуће мере.

Не сматра се сукобом интереса када корисник средстава спроводи програм који је усмерен на чланове удружења као кориснике програма који припадају социјално осетљивим групама или особама са инвалидитетом.

Прерасподела одобреног износа средстава

Члан 18.

Корисник средстава, у изузетним ситуацијама, може да тражи сагласност од надлежног органа ради прерасподеле средстава за реализацију планираних активности у оквиру одобреног програма.

Захтевом за прерасподелу средстава не може се тражити повећање расхода који се односе на људске ресурсе.

Прерасподела средстава се може извршити тек након добијања писмене сагласности или потписивањем анекса уговора са даваоцем средстава.

Поступање у случају неправилности

Члан 19.

Надлежни орган обавештава корисника средстава да ће покренути поступак за раскид уговора и повраћај средстава са припадајућом каматом уколико су неправилности такве природе да онемогућавају надлежни орган да утврди да су додељена средства наменски коришћена, односно ако утврди ненаменски утрошак средстава.

Раскид уговора и повраћај средстава

Члан 20.

Ако се приликом праћења реализације програма утврди ненаменско трошење средстава надлежни орган дужан је да раскине уговор, захтева повраћај пренетих средстава, односно да активира инструменте обезбеђења, а удружење је дужно да средства врати са законском каматом.

Извештај надлежног органа

Члан 21.

Надлежни орган изрaђује извeштaj о реализованој финансијској подршци програмима удружења из буџетских средстава у претходној календарској години.

Извeштaj из става 1. овог члана објављује се на званичној интернет страници надлежног органа и на порталу е-Управа.

Надлежни орган може спровести анализу успешности, квалитета и степена остварености циљева програма за која су додељена средства на конкурсу за доделу средстава, уколико оцени да би то довело до унапређења стања у одређеној области у којој се корисницима додељују финансијска средства.


Члан 22.

Подаци и акти које надлежни орган, у складу са овом уредбом, објављује на својој званичној интернет страници и порталу е-Управa, морају се објавити и на огласној табли надлежног органа.


Престанак важења ранијег прописа

Члан 23.

Даном ступања на снагу ове уредбе престаје да важи Уредба о средствима за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма од јавног интереса која реализују удружења („Службени гласник РС”, бр. 8/12, 94/13 и 93/15).

Спровођење започетих поступака

Члан 24.

Поступци доделе средстава који су отпочели пре ступања на снагу ове уредбе а нису окончани, спровешће се према прописима који су важили пре ступања на снагу ове уредбе.

Ступање на снагу

Члан 25.

Ова уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.

05 број 110-1666/2018

У Београду, 1. марта 2018. године



Ана Брнабић, с.р