Posted on Leave a comment

Projekat: Zakonska regulativa i pristupačnost

Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobamakonkretizuje i bliže određuje minimalne tehničke standarde pristupačnosti koji definišu obavezne tehničke mere i uslove za planiranje, projektovanje i izgradnju objekata. Članovi 1. i 2. daju definicije pristupačnosti i objekte na koje se odnosi. Član 1. propisuje da se pristupačnost odnosi na planiranje novih objekata i prostora, projektovanje i izgradnju i dogradnju novih objekata. Takođe, odnosi se i na rekonstrukciju i adaptaciju postojećih objekata, kada je to moguće u tehničkom smislu.

Oblast pristupačnosti i zaštite prava osoba sa invaliditetom uređena je međunarodnim dokumentima univerzalnog karaktera i domaćim pozitivnopravnim propisima, uključujući zakone, podzakonska akta i neka od strateških dokumenata Vlade Republike Srbije.

Međunarodni dokumenti

U nekim međunarodnim dokumentima, na direktan ili indirektan način, osobama sa invaliditetom priznaju se ista prava kao i osobama koje nemaju invaliditet. Iako ne navodi eksplicitno prava osoba sa invaliditetom, tekst Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima govori „da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“.

Generalna Skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom 13. decembra 2006. godine, a ista je stupila na snagu 3. maja 2008. godine. Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol 17. decembra 2007. godine, a ratifikovala 31. jula 2009. godine. Republika Srbija je među prvima ratifikovala pomenutu Konvenciju.

Cilj Konvencije je „da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva.“ Ova Konvencija propisuje poštovanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Konvencija pominje termin „razumno prilagođavanje“ (član 2.) pod kojim podrazumeva neophodno i adekvatno modifikovanje i usklađivanje kojim se ne nameće nesrazmerno, odnosno nepotrebno opterećenje, tamo gde je to u konkretnom slučaju potrebno, kako bi se obezbedilo da osobe sa invaliditetom uživaju, odnosno ostvaruju, ravnopravno sa drugima, sva ljudska prava i osnovne slobode.

Komitet za prava osoba sa invaliditetom objašnjava da je pojam pristupačnosti vezan za grupu, dok je pojam razumnog prilagođavanja vezan za pojedinca . Praktično, ukoliko se desi da neka osoba ima redak oblik invaliditeta koji nije uzet u obzir prilikom izrade standarda pristupačnosti i da njegova primena ne osigurava pristup za to lice, pristupa se primeni principa razumnog prilagođavanja. Uskraćivanje razumnog prilagođavanja predstavlja akt diskriminacije. Republika Srbija, kao potpisnica ove Konvencije ima obavezu da preduzme sve odgovarajuće mere kako bi osobama sa invaliditetom obezbedila efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije.

Prema članu 9. Konvencije, pristupačnost predstavlja preduslov za samostalan život osoba sa invaliditetom i njihovo puno i ravnopravno učešće u svim sferama života. Republika Srbija se obavezala da će preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom, ravnopravno sa drugima, obezbedi pristup fizičkom okruženju, prevozu kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene, odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama. Te mere koje uključuju identifikovnje i uklanjanje prepreka i barijera za pristup, odnose se, između ostalog i na zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta.

Takođe, Republika Srbija se obavezala:

  • da utvrdi, promoviše i prati primenu minimalnih standarda i smernica za pristupačnost objekata i usluga koje stoje na raspolaganju javnosti;
  • da obezbedi da privatna pravna lica koja pružaju usluge na raspolaganju javnosti vode računa o svim aspektima njihove pristupačnosti osobama sa invaliditetom;
  • da se u zgradama i drugim objektima otvorenim za javnost obezbede oznake na Brajevom pismu i na način da se lako čitaju i razumeju;
  • da se pruže oblici neposredne pomoći i posrednici, uključujući vodiče, čitače i stručne tumače za jezik znakova, kako bi se olakšao pristup zgradama i drugim objektima otvorenim za javnost.

Termin „druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru” trebalo bi da uključe objekte u kojima se nalaze organi unutrašnjih poslova i pravosuđa, sudovi i zatvori, socijalne institucije, prostori za društvenu interakciju, rekreaciju, kulturne, verske, političke i sportske aktivnosti i trgovinski objekti. „Druge usluge“ treba da uključe objekte poštanskih, bankarskih, telekomunikacijskih i usluga informisanja.

Na nivou Evropske unije ne postoji zakon o pristupačnosti, iako mnoge države-članice imaju takav zakon. Evropski forum osoba sa invaliditetom (EDF) vodi kampanju o usvajanju ovog zakona. Evropski zakon o pristupačnosti predlog je zakona kojim bi se mnogi proizvodi i usluge u Evropskoj uniji učinili pristupačnijima osobama s invaliditetom. Predloženi Zakon o pristupačnosti sastavljen je u obliku direktive, koja je pravno obvezujuća, što znači da države članice EU moraju da primenjuju odredbe navedene u Zakonu. Predlogom je predviđeno da samo određeni proizvodi i usluge treba da budu pristupačni, a to su uglavnom pametni telefoni, tableti i računari, uređaji za kupovinu karata i uređaji za prijavu, televizori i TV programi, banke i bankomati, E-knjige i Internet kupovina.

Zakonodavstvo Republike Srbije

U Republici Srbiji, oblast prava osoba sa invaliditetom, zabrane njihove diskiriminacije i pristupačnosti,  na direktan ili indirektan način regulišu najviši pravni akt – Ustav RS, pojedini zakoni, podzakonski akti i neka od strateških dokumenata Vlade Republike Srbije.

Ustav Republike Srbije, kao najviši i opšti akt, zabranjuje svaki oblik diskriminacije “naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili društvenog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog i fizičkog invaliditeta.“

Zakon o zabrani diskriminacije eksplicitno navodi invaliditet kao jedan od osnova po kojima je neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje zabranjeno. U slučaju povrede prava, Zakon predviđa mogućnost pokretanja postupka za zaštitu prava pred sudom, ali i  olakšava diskriminisanoj osobi  postupak za dokazivanje povrede ravnopravnosti tako što će, ukoliko učini verovatnim da je tuženi učinio akt diskriminacije, teret dokazivanja će snositi upravo tuženi. Ovaj Zakon ustanovljava poseban organ – Poverenik za ravnopravnost, koji može uz sagasnost oštećenog lica da podigne tužbu. Ukoliko nije pokrenulo sudski postupak, oštećeno lice može da traži od Poverenika pritužbom da donese mišljenje o povredi prava, preporuku o otklanjanju ili rešenje o meri opomene ko ne postupi po preporuci. Ukoliko počinilac diskriminacije ne otkloni povredu  u roku od 30 dana, Poverenik može o tome obavestiti javnost i na taj ga izložiti „moralnoj sankciji“. U istom Zakonu, u članu 17. stav 2. stoji da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom zabranjuje diskriminaciju po osnovu invalidnosti u pogledu usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama i daje mogućnost da se povreda prava po osnovu invalidnosti zaštiti u sudskom postupku podizanjem tužbe, kao i da se može tražiti zabrana diskriminacije, otklanjanje postupka kojim se vrši diskriminacija kao i naknada materijalne i nematerijalne štete zbog povrede. Zakon na identičan način, kao Zakon o zabrani diskriminacije, objašnjava pojam objekata u javnoj upotrebi i javnih površina, dok pod pojmom usluga podrazumeva svaku uslugu koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja.

Zakon predviđa da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na stepen i vrstu njihovog invaliditeta. Ovo predstavlja uslov za izdavanje upotrebne dozvole za objekte u javnoj upotrebi.

Zakon u članu 27. zabranjuje diskriminaciju po osnovu invaliditeta i predviđa novčane kazne za prevoznika, (kao i za vozno osoblje, pravno lice, odgovorno lice u pravnom licu i za preduzetnika) koji odbije da preveze putnika sa invaliditetom.

Član 33. ovog Zakona propisuje da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere s ciljem da se fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim osobama sa invaliditetom, kao i da podstiču osnivanje službi podrške radi povećanja nivoa samostalnosti osoba sa invaliditetom u svakodnevnom životu i radi ostvarivanja njihovih prava.

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je stupio na snagu 2010. godine, propisuje u članovima 23. i 31. mogućnost za poslodavca da koristi meru aktivne politike zapošljavanja, koja se odnosi na prilagođavanje poslova i radnog mesta za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, uz refundaciju primerenih troškova prilagođavanja njihovih radnih mesta. Pod prilagođavanjem poslova podrazumeva se prilagođavanje radnog procesa i radnih zadataka, dok se pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama osoba sa invaliditetom. Prilagođavanjem se može obezbediti i stručna pomoć, kao podrška osobi sa invaliditetom kod uvodjenja u posao ili na radnom mestu, kroz savetovanje, osposobljavanje, usluge asistencije i podršku na radnom mestu, praćenje pri radu, razvoj ličnih metoda rada i ocenjivanje efikasnosti.

Zakon o planiranju i izgradnji govori o nesmetanom kretanju i pristupu osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama. Član 5. ovog Zakona kaže da: ’’Zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), moraju se projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama’’. Takođe, istim članom je predvidjeno da: ‘’Stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova moraju se projektovati i graditi tako da se svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad’’.

Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama konkretizuje i bliže određuje minimalne tehničke standarde pristupačnosti koji definišu obavezne tehničke mere i uslove za planiranje, projektovanje i izgradnju objekata. Članovi 1. i 2. daju definicije pristupačnosti i objekte na koje se odnosi. Član 1. propisuje da se pristupačnost odnosi na planiranje novih objekata i prostora, projektovanje i izgradnju i dogradnju novih objekata. Takođe, odnosi se i na rekonstrukciju i adaptaciju postojećih objekata, kada je to moguće u tehničkom smislu.

Pristupačnost se odnosi na zgrade javne i poslovne namene, objekte za javnu upotrebu, kao i na stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova. Objekti za javno korišćenje su: ‘’banke, bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti kulture, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, poslovni objekti, pošte, rehabilitacioni centri, saobraćajni terminali, sportski I rekreativni objekti, ugostiteljski objekti, hoteli, hosteli, škole i drugi objekti’’.

Pravilnik o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata propisuje u članu 9. da mere za ispunjenje osnovnog zahteva ‘’bezbednost i pristupačnost prilikom upotrebe’’ treba da obezbede da prilikom upotrebe objekta ne dođe do opasnosti od nezgoda ili oštećenja pri padu ili upotrebi, kao što su klizanje, pad, sudar, opekotine, strujni udari, povrede od eksplozija i provale, a naročito da obezbede pristupačnost i korišćenje osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

U članu 3. Pravilnika o sadržini i načinu vođenja stručnog nadzora navodi se da stručni nadzor, izmedju ostalog, obuhvata kontrolu i proveru kvaliteta izvođenja svih vrsta radova i primenu propisa, standarda i tehničkih normativa, uključujući i tehničke propise čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

Pristupačnost u strateškim dokumentima Vlade Republike Srbije

Cilj Strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period do 2020. godine je poboljšanje socijalnog i ekonomskog položaja osoba sa invaliditetom, uz zajedničke aktivnosti svih aktera, koje su usmerene ka uklanjanju prepreka i ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u društvu. Jedna od oblasti delovanja je pristupačnost i odnosi se na fizičku i informacionu pristupačnost u praksi.

Umesto zaključka

Na nivou Republike Srbije, pitanja pristupačnosti, direktno regulišu: Zakon o planiranju i izgradnji i podzakonski akti ovog Zakona.

Jedan od problema je i to što, podzakonska akta drugih zakona, koja su na snazi, nisu u dovoljnoj meri usaglašena sa postojećim Zakonom o planiranju i izgradnji, koji je precizan u pogledu propisane obaveze da se pristupačnost mora obezbediti objektima i uslugama, svim licima koja se otežano kreću. Npr. Pravilnik o uslovima i načinu obavljanja ugostiteljske delatnosti, načinu pružanja ugostiteljskih usluga, razvrstavanju ugostiteljskih objekata i minimalno tehničkim uslovima za uređenje i opremanje ugostiteljskih objekata („Službeni glasnik RS” br. 48/2012 i 58/2016) propisuje da ugostiteljski objekat u kojem se pružaju usluge i osobama sa invaliditetom, mora da ima ulaz u objekat, kao i vrata, opremu i prostor za manipulaciju u prostorijama koje koriste, dimenzionisane i uređene u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom (član 30.). Iz ove odredbe može se zaključiti da samo neki ugostiteljski objekti mogu da pružaju usluge osobama sa invaliditetom i da su samo oni u obavezi da ispune uslove iz Pravilnika, što predstavlja kršenje međunarodnih i domaćih propisa koji se odnose na poštovanje ljudskih prava.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.