Posted on Leave a comment

Projekat: Pristupačnost za sve – Accessibility for All

TEKST IZVEŠTAJA U CELINI DOSTUPAN NA ZVANIČNOJ STRANICI ZAŠTITNIKA GRAĐANA REPUBLIKE SRBIJE

Посебан извештај Заштитника грађана „Приступачност за све“, октобар 2018.

Poseban izveštaj Zaštitnika građana “Pristupačnost za sve”

Uvod

Cilj projekta „Pristupačnost za sve“ je da unapredi sprovođenje lokalnih politika u oblasti pristupačnosti u skladu sa međunarodnim standardima i na taj način doprinese ostvarivanju pune socijalne inkluzije osoba sa invaliditetom, starijih i dece kroz povećanu mogućnost pristupa objektima javne namene. Projekat realizuje Zaštitnik građana, u saradnji sa Udruženjem za reviziju pristupačnosti (URP). U okviru projekta, prikupljani su podaci o problemima u vezi sa obezbeđivanjem pristupačnog okruženja u određenom broju opština i gradova izabranih na osnovu saznanja do kojih je Zaštitnik građana došao u ranije sprovedenim postupcima. Prikupljeni podaci su obrađeni i ovaj izveštaj predstavlja zapažanja ekspertskog tima URP-a.

Metodologija

Informacije i podaci o pristupačnosti prikupljani su iz više izvora i koristeći različite metode kako bi se stekao što bolji uvid u stanje u lokalnim samoupravama i institucijama koje su bile obuhvaćene ovim istraživanjem. Jedinice lokalne samouprave (u daljem tekstu JLS) u kojima je vršeno istraživanje bile su: Aleksinac, Apatin, Bela Palanka, Blace, Brus, Dimitrovgrad, Jagodina, Kanjiža, Kraljevo, Lebane, Leskovac, Mionica, Niš, Pirot, Požarevac, Prokuplje, Raška, Ruma, Sombor, Subotica, Svilajnac, Topola, Trstenik, Vladičin Han, Zrenjanin i Žabalj.

Upitnik za samoprocenu pristupačnosti objekata u kojima građani ostvaruju različita prava i usluge poslat je u navedenih 26 gradova i opština na adrese lokalnih samouprava, centara za socijalni rad, domova zdravlja i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Projektni tim (Zaštitnik građana i URP) dobio je povratnu informaciju u oko 80% slučajeva, što je predstavljalo dobru osnovu za donošenje preliminarnih zapažanja i pripremu za terenski rad. Povrh toga, upitnici za evaluaciju pristupačnosti u tim istim gradovima i opštinama poslati su i na adrese oko stotinu organizacija civilnog društva koje se bave ljudskim pravima i/ili okupljaju osobe sa invaliditetom. Odziv je bio značajno slabiji nego u anketiranju institucija (samo 15 popunjenih upitnika), ali su odgovori bili mnogo detaljniji i pružili su pregled situacije sa aspekta korisnika i pomogli u formulisanju pitanja za intervjue sa donosiocioma odluka. 

Tokom jula i avgusta, projektni tim je obišao svih 26 JLS i u svakoj od njih obavio razgovore sa predstavnicima lokalnih organa vlasti, pomenutih institucija i organizacija civilnog društva. Cilj ovih razgovora je bio da se dobiju što šire informacije o praksama u pristupačnosti i ostvarivanju prava i usluga osoba sa invaliditetom: da li postoji strateški pristup uklanjanju barijera (komunikacionih, informacionih, arhitektonskih), kakva je saradnja donosilaca odluka sa organizacijama civilnog društva na rešavanju ovog problema, koji su najčešće prepreke koje usporavaju ili onemogućavaju izgradnju pristupačnog okruženja u njihovim sredinama, da li je bilo formalnih tužbi ili pritužbi zbog nepristupačnosti, kakva je situacija sa javnim površinama (parkovi, stajališta javnog prevoza, pešački prelazi, parking mesta) ili uslugama koje ne pruža država/lokalna zajednica (restorani, kancelarije javnih beležnika, bioskopi, trgovine,…) i slično. Pored samih razgovora, značajne informacije prikupljene su i direktnim obilaskom objekata u kojima su smeštene pomenute institucije i administrativnih i uslužnih centara JLS: uočeni su primeri dobre i loše prakse i najčešći propusti u izgradnji i postavljanju elemenata pristupa u objektima, a usmeno su komunicirana i moguća idejna rešenja za prevazilaženje primećenih prepreka.

Kao posledjni izvor informacija, u maloj meri, ekspertski tim je koristio uvid u javno dostupne dokumente (planove, odluke, propise) kako bi se proverile ili bliže razjasnile određene tvrdnje iznesene tokom obavljenih razgovora. 

Nakon obrade i analize svega prikupljenog, ekspertski tim je formulisao svoja zapažanja uz navođenje primera i formulisao preporuke na kraju ovog teksta. Možda treba istaći da se tvrdnje koje su rezultat ovog istraživanja u najvećoj meri poklapaju sa primećenim trendovima u svim drugim JLS koje je URP imao priliku da, kroz realizaciju svojih aktivnosti, poseti u poslednjih desetak godina, a koje nisu obuhvaćene ovim projektom.

Trendovi

Ovaj deo izveštaja iznosi zapažanja ekspertskog tima o najčešćim praksama u pristupačnosti i zatečenom stanju u javnim objektima i površinama u JLS koje su obuhvaćene ovim projektom. Zapažanja su grubo podeljena u tri kategorije: mobilnost (generalna zapažanja o problemima koji onemogućavaju ili otežavaju neprekinut lanac kretanja za osobe sa invaliditetom u lokalnim zajednicama), pristupačnost u praksi (uočeni trendovi o odnosu donosilaca odluka prema pristupačnosti) i institucije (komentari ekspertskog tima o zatečenom stanju u institucijama koje su bile predmet istraživanja:  administrativni i uslužni centri lokalnih samouprava, centri za socijalni rad (u daljem tekstu CSR), Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljem tekstu PIO) i domovi zdravlja).

Mobilnost

Pristupačnost pešačkih komunikacija i javnog prevoza u gradovima i opštinama koje su obuhvaćene ovim projektom je još uvek nedovoljno dobra i ne odgovara potrebama građana i građanki. Vozila javnog prevoza su uglavnom nepristupačna, stajališta prilagođena za niskopodna vozila su retka ili ih uopšte nema, trotoari se ne održavaju u dovoljnoj meri što pravi nove prepreke, ivičnjaci na pešačkim prelazima se spuštaju samo na rekonstruisanim trotoarima što dovodi do toga da su ivičnjaci sa jedne strane pešačkog prelaza spušteni, a sa drugog ne. Retki su semafori/raskrsnice koje su obezbeđene svim elementima pristupačnosti u skladu sa Zakonom o bezbednosti u saobraćaju na putevima i Pravilnikom o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama (u daljem tekstu Pravilnik). 

U okviru rekonstrukcije i adaptacije trotoara, pored propisane širine trotoara (180 cm, a izuzetno 120), vodi se računa i o postavljanju taktilnih polja koja služe za samostalno kretanje slepih i slabovidih osoba, ali je primetno da se prilikom projektovanja i ugradnje ne obraća dovoljna pažnja na njihovu funkciju. Ovo se posebno odnosi na obeležavanje pešačkih prelaza i pešačkih komunikacija. Primetan je trend da se otklanjanje arhitektonskih barijera na pešačkim prelazima svodi na to da se ivičnjaci “spuštaju”, “obaraju” ili “zakose”, a ne da se po zvučnoj i taktilnoj signalizaciji usklade sa standardima koji su navedeni u članu 35. Pravilnika. Pored toga, u pojedinim lokalnim sredinama nekada uređene pešačke komunikacije vremenom su postale nefunkcionalne i nebezbedne usled dotrajalosti.  

U Republici Srbiji parkiranje osoba sa invaliditetom uređeno je aktima koje donosi lokalna samouprava. U većini lokalnih samouprava karakteristična je komplikovana procedura za dobijanje dozvola za parkiranje na parking mestima obeleženim za osobe sa invaliditetom kako bi se izbegle zloupotrebe, što u praksi stvara nove prepreke za one koji žele da ostvare svoje pravo. U ovom kontekstu, uočeno je da se u velikom broju slučajeva, tamo gde postoje obeležena mesta za parkiranje osoba sa invaliditetom, ona ne planiraju niti obeležavaju u skladu sa članom 36. Pravilnika. 

U proteklih desetak godina uspostavljen je mehanizam Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da se kroz stalno otvoren konkurs za udruženja građana pruža podrška uklanjanju arhitektonskih barijera. Montažno-demontažne rampe koje su u najvećem broju slučajeva instalirane zahvaljujući ovom mehanizmu podrške u proteklom periodu, kao rešenje za prevazilaženje barijera sa najmanje zahtevnom administrativnom procedurom, stvaraju novi problem. Nakon višegodišnje upotrebe i izlaganja atmosferilijama, a bez redovnog održavanja, ovi elementi pristupa propadaju i predstavljaju bezbednosni rizik za korisnike. Česti su i slučajevi instaliranih vertikalno i/ili koso-podiznih platformi na ulazu u institucije koje formalno omogućavaju OSI da prevaziđu prepreku, ali je njihovo korišćenje komplikovano, sa stanovišta korisnika. Poseban izazov predstavlja redovno servisiranje i popravka podiznih platformi bilo zbog vlasničkih odnosa (nekada je nejasno ko treba da finansira popravku), bilo zbog toga što kompanija koja je instalirala opremu više ne postoji, a ponekad i zbog proste činjenice da se sedišta sertifikovanih službi koje mogu da izvrše servis ili popravku uglavnom nalaze samo u većim gradovima u Srbiji.

Pristupačnost u praksi

Način na koji se izdvajaju sredstva iz budžeta za pristupačnost zahteva preispitivanje, jer se uklanjanje arhitektonskih barijera i dalje tretira kao socijalna kategorija, umesto da bude planirano kroz deo budžeta koji se izdvaja za infrastrukturne radove. Drugim rečima, lokalne samouprave na ovaj način smanjuju izdavanja za usluge socijalne zaštite i redovno funkcionisanje organizacija OSI na uštrb troškova za uklanjanje barijera i obratno. Stepen saradnje između organizacija osoba sa invaliditetom i lokalnih samouprava različit je od grada do grada i od njega najviše zavisi i uspešnost uklanjanja (informacionih, komunikacionih i arhitektonskih) prepreka u zajednici.

Tokom terenskog rada uočeno je da je u svim lokalnim zajednicama, koje su uključene u ovaj projekat, akcenat nadležnih stavljen na uklanjanju arhitektonskih barijera, dok je problem postojanja informacionih barijera u drugom planu. Tako, na primer, slučajevi instalacija asistivnih slušnih sistema i/ili zapošljavanja osoba koje poznaju jezik znakova u institucijama koje su bile predmet monitoringa su jako retki (četiri objekta od posmatranih 104 imaju instalirane induktivne petlje, a u samo dva rade osobe koje koriste jezik znakova). Taktilne table za informisanje slepih, protivpožarni alarmi koji mogu da se oglašavaju i zvučno i vizuelno, brošure na brajevom pismu, taktilne staze koje olakšavaju komunikaciju kroz objekat i slično – to su sve elementi pristupačnosti koji su skoro u potpunosti zanemareni u opremanju objekata javne namene. Dodatno, prevazilaženje arhitektonskih barijera (postavljanjem rampi, rukohvata, podiznih platformi, spuštanje šaltera…) vrlo često je izvedeno bez svesti o potrebnom nivou usaglašavanja sa standardima i stvarnim potrebama.

Posebno zabrinjava trend da se novi objekti grade, a stari rekonstruišu bez adekvatne primene svih standarda pristupačnosti, jer se tim činom krše osnovni principi Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom i Zakona o planiranju i izgradnji. Lokalna samouprava na nivou informacija o lokaciji (lokacijski uslovi) vodi računa o principu pristupačnosti, međutim, problem je u tome što investitori, čija je zakonska obaveza da obezbede poštovanje normi i standarda, to usled brojnih drugih obaveza propuštaju da urade. Prilikom rekonstrukcije objekata koji su pod zaštitom Zakona o kulturnim dobrima, uslovi nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture za uklanjanje/prevazilaženje arhitektonskih barijera često se ne traže, već se arhitektonske barijere svesno ostavljaju pod izgovorom da je objekat pod zaštitom

Korišćenje informacionih tehnologija u pružanju usluga građanima elektronskim putem je u Srbiji aktuelno godinama unazad. Ova praksa može se posmatrati i kao element pristupačnosti jer osobe sa invaliditetom koje imaju pristup računaru povezanom na Internet, imaju pristup određenim uslugama koje pružaju država, JLS i druge institucije, bez potrebe da izlaze iz kuće i da se suočavaju sa problemom nepristupačnog javnog prevoza i drugim barijerama. Pružanje elektronskih usluga građanima je zapaženo kao dobra praksa i u lokalnim samoupravama obuhvaćenim ovim projektom, iako su mogućnosti koje pružaju informacione tehnologije još uvek nedovoljno iskorištene, na primer u komunikaciji sa gluvim i osobama oštećenog sluha, što bi moglo da rastereti tumače za jezik znakova, kojih nema dovoljno.   

Institucije

Vidljivo je da se značajna sredstva ulažu u pristupačnost usluga primarne zdravstvene zaštite. Ni u jednoj JLS obuhvaćene istraživanjem nije zabeležen slučaj da je ona nekome uskraćena usled nepristupačnosti. Problem je u tome što su objekti u kojima građani dobijaju zdravstvenu zaštitu građeni u godinama pre donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i bez svesti o tome da je, na primer, nelogično da služba fizikalne terapije bude na trećem spratu doma zdravlja bez lifta. Od kada je pomenuti zakon na snazi, uprave domova zdravlja ulažu napor da uz pomoć domaćih i međunarodnih donatora obezbede bar pristupačnost prizemlja u kome su smeštene primarne službe za medicinsko zbrinjavanje. Uklanjanje arhitektonskih barijera jedan je od preduslova za akreditaciju zdravstvene ustanove, ali su neophodna velika ulaganja u infrastrukturu potrebnu za povezivanje spratova liftovima, stepenišnim platformama ili nekim drugim rešenjem u skladu sa evropskom praksom. Treba istaći da Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima (KUJU) strogo vodi računa o ispunjenju uslova pristupačnosti prilikom obnove i izgradnje javnih objekata.  

Predmet obilaska i analize bile su i CSR i PIO s obzirom na njihov značaj u ostvarivanju različitih prava i usluga osoba sa invaliditetom. CSR su uglavnom smeštene u nepristupačnim i delimično pristupačnim objektima što je bio i povod za postupak koji vodi Zaštitnik građana. Ipak, problem nije toliko izražen jer je u prirodi posla CSR “izlazak na teren”. Ozbiljniji problem predstavlja nepristupačnost objekata/delova objekata koji su u vlasništvu fonda PIO i u kojima se obavljaju pregledi lekarskih komisija za utvrđivanje stepena invaliditeta. Najčešći način za prevazilaženje ovog problema je izlazak radnika/lekara na parking ili u prizemlje zgrade što je neprihvatljivo i sa stanovišta službenika i korisnika, pogotovo prilikom loših vremenskih uslova. Iako se ulažu određena sredstva u rekonstrukciju i adaptaciju objekata fonda PIO, vrlo često se ne postiže željeni efekat.Treba istaći da starije osobe čine najveći broj korisnika usluga CSR i PIO i da njima ponekad i sam izlazak iz kuće predstavlja problem i nije moguć bez ozbiljnih logističkih napora. 

Jedan od čestih problema sa kojima se susreću pomenute institucije jesu nerešeni ili komplikovani imovinsko-pravni odnosi. Neretko se kao vlasnici delova objekata u kojima su smeštene filijale PIO ili CSR (u jednom posmatranom slučaju čak i opštinska uprava) javljaju različiti subjekti, od državnih institucija i preduzeća do udruženja građana i privatnih lica. U takvim slučajevima dogovori oko adaptacije objekata kako bi postali pristupačni za korisnike sa invaliditetom traju dugo ili ih je skoro nemoguće postići.  

Korišćenje sanitarnih prostorija u objektima ovih institucija za osobe sa invaliditetom (bilo da su korisnici usluga ili zaposleni) uglavnom je otežano ili nemoguće: visoki pragovi, uska vrata, nedovoljno prostora za manevrisanje invalidskim kolicima i sanitarni elementi nisu prilagođeni za korišćenje osobama sa invaliditetom. Čak i u objektima koji su u prethodnih nekoliko godina pretrpeli rekonstrukciju, situacija nije značajno promenjena zbog manjka prostora, iako bi spajanjem muških i ženskih toaleta ili drugačijom organizacijom prostora ovaj problem mogao biti prevaziđen. 

Ovde treba istaći da su uslužni centri JLS u kojima građani ostvaruju značajan broj svojih prava i potreba za administrativnim uslugama uglavnom smešteni u prizemlje objekata i da se u njihovoj adaptaciji i opremanju, manje ili više uspešno, vodilo računa o pristupačnosti. One JLS koje imaju veći broj stanovnika i veće budžete, skoro po pravilu, imaju uslužne centre koji su pristupačniji od onih u manjim zajednicama. 

Zaključak i preporuke

Na osnovu analize prikupljenih upitnika o pristupačnosti, obavljenih razgovora sa oko četiri stotine predstavnika lokalnih samouprava, PIO fonda, domova zdravlja, centara za socijalni rad, nevladinih organizacija i udruženja koja okupljaju osobe sa invaliditetom i na kraju direktnim obilaskom institucija u 26 gradova i opština, može se zaključiti da postoji svest kod svih aktera o značaju izgradnje pristupačnog okruženja. U odnosu na period od pre deset ili petnaest godina, situacija po pitanju pristupačnosti je mnogo bolja, iako još uvek nedovoljno dobra. 

Primetan je trend da u sredinama u kojima je aktivan veći broj organizacija OSI koje jasno artikulišu svoje potrebe u komunikaciji sa donosiocima odluka postoji i veći broj prevaziđenih arhitektonskih barijera, pa i uhodani mehanizmi kojima se ovakvi problemi rešavaju. Zbog toga treba posvetiti posebnu pažnju radu na osnaživanju organizacija, njihovoj edukaciji i umrežavanju. U tom kontekstu, treba istaći da se podružnice organizacija OSI u manjim mestima polako gase, jer su im godišnji budžeti nedovoljni za funkcionisanje i njihova egzistencija uglavnom zavisi od entuzijazma nekoliko pojedinaca. 

Sa druge strane, lokalne samouprave ne koriste u dovoljnoj meri mehanizme koji su im na raspolaganju kada je unapređenje pristupačnosti u pitanju. Ukoliko bi se, recimo, pristupačnost uvrstila u strateška dokumenta (npr. Strategija lokalnog i ekonomskog razvoja opštine-grada), tada bi i planiranje godišnjih budžeta JLS moglo adekvatno da odgovori na ove potrebe, umesto da se, kakva je trenutno najčešća praksa, uglavnom oslanja na konkurse za podršku organizacijama civilnog društva. 

Kako je već navedeno, čest problem predstavljaju dotrajali ili nefunkcionalni elementi pristupa (rampe, podizne platforme,…) i neophodno je urediti vlasništvo i obavezu njihovog saniranja i servisiranja pre samog postavljanja. Ovaj problem bi mogao biti prevaziđen ili barem ublažen, kada bi se realizovale inicijative, koje postoje u  pojedinim gradovima i opštinama, da se sve službe od značaja za građane smeste u jedan pristupačan objekat ili da se elementi pristupačnosti (rampe, platforme i sl.) tretiraju kao posebni objekti pristupa u vlasništvu investitora. Ovo drugo bi zahtevalo izmene u Zakonu o planiranju i izgradnji.  

Naredna napomena tiče se nepropisno obeleženih parking mesta za OSI: imajući u vidu da je obaveza da se obeležavanje parking mesta uređuje odlukom lokalnih organa, preporuka je da se pri donošenju tog akta naglasi da obeležavanje mora biti usklađeno sa članom 36. Pravilnika. Činjenica da se parking mesta nepropisno obeležavaju, kao i da se izvode radovi na postojećim ili novim objektima bez poštovanja standarda pristupačnosti govori o potrebi za dodatnom edukacijom – kako za one koji su zaduženi za formulisanje projektnih zadataka u gradskim službama, tako i za arhitekte, urbaniste i one koji te zadatke realizuju na terenu.

U vezi s tim, iako postoje jasni propisi koji definišu primenu standarda o pristupačnosti, oni predstavljaju samo zakonski minimum, pa se nekada u praksi dešava da dosledna primena standarda bude nedovoljna. Potreban je, dakle, dodatni rad na preciziranju određenih standarda pristupačnosti, kao i na podsticanju onih koji ih primenjuju da razmišljaju preko tog minimuma. 

Sistematski pristup čitavom skupu problema iznetim na prethodnim stranama mogao bi da bude i uvođenje elaborata o pristupačnosti u normativni okvir, kao obaveznog elementa pri izradi projektne dokumentacije za izgradnju ili adaptaciju nekog objekta, po ugledu na slična zakonska rešenja. Ako bi se ovaj dokument uveo u zakonodavstvo ili barem u redovnu praksu, predupredile bi se naknadne adaptacije objekata zbog neadekvatnih ili nepostojećih elemenata pristupačnosti. Takođe, ovaj dokument bi olakšao i rad komisije za tehnički prijem objekta, ali i pomogao u primeni dobre prakse i edukacije. Elaborat o pristupačnosti, ipak, izlazi iz okvira ovog projekta i u analizu njegovih potencijalno dobrih i loših efekata u praksi potrebno je uključiti širi krug stručnjaka i donosilaca odluka. 

Na kraju, još jednom treba istaći da resorna ministarstva sarađuju sa JLS i referentnim službama na unapređenju pristupačnosti izgrađenog okruženja, informacija i usluga i da takva praksa odgovara na iskazanu potrebu pojedinaca i organizacija OSI koji su, tokom ovog istraživanja, isticali kako su postojanje usluga socijalne zaštite i rešavanje problema arhitektonskih barijera najvažniji za normalan i dostojanstven život osoba sa invaliditetom.

Udruženje za reviziju pristupačnosti

Beograd, septembar 2018.

Posted on Leave a comment

400 Elaborata o pristupačnosti

IRIS MREŽA LOGO

KATALOG JE IZRAĐEN U SKLOPU PROJEKTA KOJI JE PODRŽALA EU 2019-2020.

Katalog “400 Elaborata o pristupačnosti, REVIZIJA PRISTUPAČNOSTI”, Vidan Danković, Udruženja za reviziju pristupačnosti, 2020. godina.

У склопу пројекта “Приступачност као предуслов за инклузију – ревизија приступачности социјалних сервиса за тражиоце азила у Републици Србији” – , на основу истраживања, утврђено је да су услуге социјалне заштите у локалним заједницама ПРИСТУПАЧНЕ особама са инвалидитетом, било да су тражиоци азила или домицилно становништво. Пројекат је подразумевао прикупљање информација кроз анкету. Овај извештај поред десктоп анализе стања садржи и препоруке за унапређење ситуације. Мониторинг извештај је спроведен уз финансијску подршку кроз пројекат “IRIS NETWORKing – CSOs for protection sensitive migration management” финансиран од Европске уније и имплементиран од Иницијативе за развој и сарадњу (IDC) у партнерству са  Arbeiter Samariter Bund из Србије, LIR CD из Федерације Босне и Херцеговине, La Strada из Северне Македоније, ARSIS из Тиране и SOS Podgorica из Црне Горе (https://www.facebook.com/irissnetwork/).

Posted on Leave a comment

VLADIČIN HAN

Владичин Хан

PRIKAZ PODATAKA:
Општинска управа Владичин Хан, Светосавска 1, @мапаприступачности објекат је приступачан, потребна улагања у улаз и приступачност санитарних просторија.
Суд Владичин Хан, Светосавска 1, @мапаприступачности објекат је приступачан, потребна улагања у прилаз и приступачност санитарних просторија.
Полицијска станица Владичин Хан, Слободана Пенезића 2, @мапаприступачности објекат није приступачан, прилаз савладане препреке, потребна улагања у улаз, кретање унутар објекта, и приступачност санитарних просторија.
Центар за социјални рад, Тржиште рада, Градимира Михајловића 1, @мапаприступачности објекат није приступачан.
Сервиси подршке
Центар за социјални рад, Градимира Михајловића 1, финансира се из ЈЛС и надлежних министарстава.
Црвени Крст, Боре Станковића 3, финансира се из ЈЛС и надлежних министарстава.
Дом здравља Владичин Хан, Николе Тесле 22, @мапаприступачности објекат је приступачан, прилаз и улаз савладане препреке, потребна улагања у приступачност санитарних просторија.
Центар културе, Николе Тесле бб, @мапаприступачности објекат је приступачан, потребна улагања у прилаз и приступачност санитарних просторија.
Техничка школа Владичин Хан, Моше Пијаде 21, @мапаприступачности објекат је приступачан, прилаз и улаз савладане препреке, потребна улагања у приступачност санитарних просторија.
ОШ Бранко Радичевић, Боре Станковића бб, @мапаприступачности објекат је приступачан.
ОШ Свети Сава , Ђуре Јакшића бб, објекат је приступачан, прилаз и улаз савладане препреке, потребна улагања у приступачност информација и комуникације за слепа и глува лица и приступачност санитарних просторија.
ПУ Пчелица, Боре Станковића бб, @мапаприступачности објекат је приступачан, потребна улагања у прилаз и улаз, и приступачност санитарних просторија.
ПУ Пчелица, Ратка Павловића бб, @мапаприступачности објекат је приступачан, потребна улагања у прилаз и улаз, и приступачност санитарних просторија.
маја напомена, две адресе на једном упитнику.
Спортски центар Куњак, Парк/шеталиште, @мапаприступачности јавна површина је приступачна, потребна улагања у системе за оријентацију.
Плато центар, Плато, @мапаприступачности јавна површина није приступачна